Ujo,
najbolji si

Ovim (parafraziranim) razgovorom otpočeo je moj peti maratonski ciklus.
Jadranka, drugarica koja je trčala maraton u Čikagu, trenutno se sprema za Valensiju. Tu činjenicu koristim kao glavni dokaz da nisam lud. Ili da - barem - nisam najluđi.
Odmorio sam se posle Skoplja, glad je prisutna, idemo.

Kreće par nedelja raznovrsnih treninga nakon kojih stiže prva provera - Petra i ja idemo u Ečku, na 2x5 štafetu. Ona već par meseci trenira atletiku, a ja osećam ponos što je moja strast verovatno bar malo uticala na taj izbor.
Obožavam naše atletske izlete, takva druženja su retkost kad dete postane tinejdžer, pa su samim tim dragocena.

Ečka. Prošle godine sam je propustio zbog tetiva. Super organizacija i neka draga, poznata lica.
Nemanja je odlučio da pusti 'Sirius' pred start. Sad mora da bude spektakularno. Petra stiže za sjajnih 28:27, ja za 21:10. Rekord za oboje. Vozimo se nazad, pijemo proteinski napitak, slušamo rock'n'roll, i razmišljamo gde ćemo sledeći put zajedno. Ljubav.

28km odmah sutradan, po prilično sunčanom danu. Treninzi. 30km.

Druga - i poslednja - zvanična provera. 11. novembar, Savski polumaraton.
Nadam se da ću konačno probiti 1:45 barijeru (u februaru 2023. godine istrčao sam 1:45:45, što mi je zasad najbolje polumaratonsko vreme).
Hladno je i oblačno, trka je u 11h, nije prerano, staza je ravna, 5 krugova po 4,2 kilometra.
21 minut po krugu, i to je to.
Polazak.
Prvi krug završavam za 21:06, ali mi deluje dosta teško, budući da sve treba ponoviti još četiri puta. Drugi krug nešto brži, subjektivni osećaj sličan. Međutim, u trećem se nešto promenilo, osećam da sam uhvatio ritam i da ga jednostavno - imam.
Samopouzdanje raste, u četvrtom krugu pojačavam, u petom još više.
1:42:57, skoro tri minuta bolje nego ikad.
Sjajno!

Ali, kako odmiču nedelje, počinjem da osećam ogromno zasićenje. Radujem se predstojećem maratonu, ali sam dogurao do trenutnog psihofizičkog maksimuma, i više se radujem spuštanju koje će uslediti nakon Boke.
Jadranka proživljava identičan proces pred Valensiju, pa mi je malo lakše jer imam kome da kukam.

Ostao je još samo jedan long run, pa konačno idu dve nedelje taperinga.
Desna noga standardno žiga, malo sa spoljašnje, malo sa unutrašnje strane, ali ovaj put i leva daje svoj doprinos. Unutrašnja strana noge, odmah iznad skočnog zgloba, danima boli kao da sam dobio baš jak udarac. A osim toga, javlja se i oštar bol u palcu, svaki put kada ga podignem.
- Dejo, spašavaj!
- Evo ti neke vežbe da radiš, i malo smanji obim trčanja.
Naravno, ispunio sam samo jednu od te dve stavke.

1. decembar. Mislim samo o tome da izdržim, i da sutradan ništa ne boli. Trčim 33 kilometra, iako je treningom predviđeno 36.
Pluća, srce i glava slušaju, ali osećam da bi tih dodatnih dvadesetak minuta samo povećalo šansu za povredu.
Ok sam i sutra. Dobro je. Sad lagano do Tivta.

Inicijalni plan je bio da put Crne Gore krenemo Jovana, Uroš i ja, ali Jovani obaveze nisu dozvolile, pa sam ostao sam. Stoga pravim naknadne dogovore na Milanovoj trkačkoj grupi. Nikola, jedan od najboljih trkača koje znam, javlja se da bude cimer, a osim njega, u kolima će biti Maja i Marijana.
Pošto se ne znamo previše dobro, razmišljam da li će se put pretvoriti u osam sati neprijatnog ćutanja, jer nikad ne verujem u svoje socijalne sposobnosti.

Međutim, put je zabavan od prve sekunde - Nikola ima sposobnost da priča satima sa nesmanjenim žarom, devojke su vesele i jako zanimljive, tako da smo već do Čačka postali prava mala družina gde svako o svakome zna sve.
Kafana posle Mojkovca, kasni ručak ili rana večera. Nastavak puta. Ostavljamo saputnice u Kotoru, a nas dvojica stižemo u Tivat.
Stan je super, raspakovali smo samo suplemente, naravno. Pričamo, dok ja svako malo gledam u sat čekajući ponoć da mom cimeru čestitam rođendan.
- Slavićemo sutra posle trke, sad nema opijanja.
Pričamo do tri. U jednom momentu Nikola govori rečenicu koje ću se setiti u nedelju tokom trke:
- Najgore od svega je što od petnaest faktora koji utiču na trku možeš da kontrolišeš samo jedan ili dva.

Subota. Odlazimo po startne pakete. To mi je omiljeni ritual - momenat kad potpuno shvatam da sam tu, da sam integralni deo celog događaja. Instant uzbuđenje. Maja nam se priključuje, te nas troje odlazimo na kafu, u nadi da će dosadna kiša prestati i omogućiti nam željenu šetnju.
Nailazim na Mimija, mog kolegu, a potom i na Tijanu, cimerku iz Berlina. Sve počinje da liči na neko veliko druženje.
Moj cimer je, naravno, u međuvremenu naišao na 480 ljudi koje poznaje (najčešći razgovor u kolima bio je da Nikola kaže - znate li tog i tog, on trči/organizuje trke, na šta nas troje odgovaramo - ne).

Šetamo oko Porto Montenegra. Za razliku od Budve i nekih drugih crnogorskih mesta, ovde sve i dalje drži morsku, intimnu crtu.
Vraćamo se u centar. Pasta i savršeni čizkejk. Maja, najiskusnija za datu oblast, pokušava po akcentu da shvati odakle su ljudi koji rade/drže lokal. Turci.
- Ostavite neki komentar na Google-u, značilo bi nam.
Vozimo Maju u Kotor. Umesto ranijeg leganja, koristim priliku da se družim sa sestrom od tetke i zetom. Tetka, dve sestre, zet i tri sestričine dolaze ujutro da me bodre. Tek ću nakon trke shvatiti koliko je to veliko.

Nazad u stan. Namazao sam plavu kremu, izmasirao se, ležem. Zaspao sam, ali ne vredi, cimam se na svakih pola sata.
Uuu, tek je pola 2, imam još pet i po sati spavanja.
Tek je 2, još skoro pet sati.
Uhuhu, pola 3, naspavaću se.
I tako do nekoliko minuta pre 7.

Ustajem. Osećam se odmorno. Biće ovo dobar dan.
- Daj i meni taj kikiriki puter i bananu, kaže moj cimi.
Proveravamo sve po dvadeset puta i izlazimo. Stižemo do starta za desetak minuta. Nalazimo se sa Milanom i ekipom.

Ja odlazim da se pozdravim i fotkam sa Kaćom i Mimijem, mojim kolegama, čime propuštam jedan deo zagrevanja i zajedničku fotku (i dalje tvrdim da se Milanova ekipa - me included - fotkala još jednom, ali nemam dokaz).
Prilikom vraćanja od mojih biznis kolega do mojih trkačkih kolega, onaj najlepši osećaj me konačno napada.
Moj peti maraton. Živ sam, sad, u ovom neponovljivom trenutku univerzuma, zdrav sam, i spremio sam treći maraton ove godine. Tu su neki ljudi koje volim, i koji mene vole, i imam tu privilegiju da se još jednom takmičim sam sa sobom.
Zahvalnost, ogromna zahvalnost, i pokoja suptilna suzica.

Završili smo zagrevanje, imamo još deset minuta do starta. Ispred svakog toaleta i dalje je dvocifren broj ljudi u redu.
Milan, Dule, Nikola i ja ulećemo u Kafeteriju, u kojoj je takođe dvocifreno čekanje. Restoran malo dalje, iza ugla.
- Uh, 'ajde, vi ste pedeseti koji nam ovako ulećete.
- Ej, hvala vam.
Probijanje do svoje startne zone.
Nema puno praznog hoda.

Start.

Trčimo ulicom kojom smo došli pre sat vremena. Pored pekare u kojoj smo juče doručkovali (a i sutra ćemo).
Magistrala, blaga uzbrdica. Prošao je prvi kilometar. Pokušavam da uhvatim prirodni ritam i da pređem na auto-pilota narednih 30 kilometara.

Drugi kilometar. Krećemo konačno nazad ka zalivu.
Treći kilometar. Puls je otišao preko 160. Fuck, fuck, fuck. Čak i u Rotterdamu je to bilo tek na sedmom-osmom. Ali osećam se relativno ok. Pa dobro, vozi svoje, ali dobro znaš šta te čeka u drugoj polovini - muka, i samo muka.
Da, da, o tome ću misliti kasnije.

Držim svoj tempo, i uživam u predelima. Posle nekih pet kilometara izlazimo iz Tivta i ulazimo u zaliv. I prvi put, na svom petom maratonu, vadim telefon i snimam kratak video.
- Fuj, bljak, baš je užas, lol šalim se, vidite ovu lepotu.
Šaljem porodici. Kasnije sam čak napravio i nekoliko fotki iz trka.

Sve radim školski (najbrži i najsporiji kilometar, sve tamo do nekog trideset drugog, razlikovali su se manje od 20 sekundi).
Staza je mnogo talasastija nego što sam očekivao. I nego što je reklamirana. Nema velikih uzbrdica, naprotiv, ali je sve vreme ili blago uzbrdo ili blago nizbrdo.

Pokušavam da upijam okolinu, umesto što razmišljam o pulsu.
Baka na terasi koja maše crnogorskom zastavom i pomalo đuska.
Ivo Vizin. Ovde je rođen prvi jugoslovenski moreplovac koji je oplovio svet.
Ovu kuću podigao je Petar II Petrović Njegoš da mu bude kuća za odmor.

Konačno prilazim polovini trke. Da, izuzetno je psihički teško doći skoro do tvrđave, i onda se prosto okrenuti i krenuti 10km nazad ka Tivtu.
Jedino što me diže na polovini trke jeste moja familija. Čujem ih na 300 metara udaljenosti. "Ujo, najbolji si" - Ninin plakat me u trenutku dovodi do suza.
- Ej, ne brinite, evo još samo ovoliko i onda uživamo.

Pre trke Milan mi je lepo rekao - kad kreneš nazad ka Tivtu, tu će te nositi trkači u kontra smeru. Ali zadnja etapa će ti biti jako teška.
I zaista, kako sam krenuo nazad ka Tivtu, osećam se kao zvezda.
- Bravo, care, samo napred, govori neka devojka i baca mi pet.
Anastasija. Mira. Mimi. Kaća. Svi drugi ljudi koji su iskreno oduševljeni mojom ludošću.
Već mi je ozbiljno teško, ali to niko ne sme da zna i primeti. Osim mene.
Evo je Marijana. Ona iskreno uživa.
- Mareeeee!
- Legendooo, okret ti je za desetak minuta.

Guram dalje. Sad sam blizu tridesetog. Ako se dobro sećam tabli, za kilometar-dva moram konačno krenuti nazad.
Tijana. Koliko mi je drago što je vidim, iako vidim da je i njoj trenutno teško.
Milan.
- Mare, super izgledaš, jesi ok?
- Uh, teško, videćemo do kraja.

Nikako da dođem do poslednjeg okreta. 30km. Najrađe bih stao. Aman, kad će?!
Kreće neka nagla uzbrdica, tačno oko trideset prvog. Vidim da je gore okret, ali u momentu to deluje tako daleko da želim da plačem.
Još malo, ovo će biti ekstra u povratku. Ako staneš, nećeš ni krenuti dalje.
Još uvek vršim matematičke proračune. I dalje se držim oko 3:45, ako ne usporim mnogo.
Okret.
Konačno.
Ali toliko sam umoran da mi ni ta nizbrdica ništa ne znači.

32km.
U ovo vreme u Roterdamu i Skoplju grč je počeo da napada.
Istog momenta kad sam to pomislio, osećam metronom u levom listu. Sa svakim napravljenim korakom, čekić udara sve jače.
Čekaj, ja sam ovo pomislio i prizvao. Ja ću ga i oterati. Trči. Samo trči.
Prolazi.
33km.
Nema više ni forme, ni kadence, ni bilo kakve strategije. Ovo je nagon za preživljavanje. Ovo je trka. Ona muka koja prevazilazi sve poznato.
Plus, sad već nema nikog nigde. Kao da se trka ni ne dešava. Tek poneki lokalac dobaci iz dvorišta - kako ideee?

Ne ide nikako, samo nemam snage da odgovorim. Moram da stanem bar nekoliko sekundi. Gde je okrepa, pa da spojim lepo i korisno?!
Dahćem i psujem. Ne mogu. Ne mogu, crći ću. Joj što je teško. Ne vredi, ne mogu da čekam okrepu. Stajem nekoliko sekundi, saginjem se, malo se istežem, pijem par gutljaja vode. Ispravljam se, a tačkice i ostali svetlosni efekti samo gruvaju.
Nećeš se više saginjati, samo ti treba da se onesvestiš ovde.
38km.
39km.
Novih desetak sekundi dolaženja sebi.
Hajde, neće biti ispod 3:45, ali i dalje si svakako u zoni rekorda.
40km.
Ok, još par sekundi, i sad idemo do kraja kako treba.
41km.
Ubrzavam. Kad ću, ako ne sad.

Sat kaže 42. Stižem do mesta gde je bio okret. Gde je više taj kraj?! Konačno, eno ga ulaz u tvrđavu. Skretanje. Imam rekord, nema tog pulsa koji će me sprečiti.
Eto i mojih u ciljnoj ravnini. Vrište. I ja bih, da imam snage. Bacam pet raznim ljudima i prolećem kroz kapiju.
Zaustavljam sat.

Kaća je tu i fotka me.
- Bravo Mare!
- Beži bre, umirem bukvalno.
Grlim je i pokušavam da dođem sebi.

Redar mi objašnjava gde se preuzima medalja. Jeste li vi svesni da je meni tih 200m sada kao Mont Everest?
Medalja.
Vraćam se ka cilju i konačno srećem moje.
Kakvo oduševljenje.

Svi me obasipaju pažnjom i brigom.
- Markić, evo ti voda. Imaš ovde dva parčeta pice. Hoćeš da legneš malo, aha, evo ti dve jakne ako ti je hladno. Jesi dobro?
- Ne brinite, normalno je da izgledam kao da umirem. Videćete za deset minuta, kao nov.
Nina, Elena i Nađa gledaju medalju. Ležim.
Zvanično vreme je 3:47:09. Minut i nekoliko sekundi bolje nego u Skoplju.
Ovaj put mi čak nije ni toliko važno. Ja sam potpuni heroj mojim sestričinama. Just for one day...
- Ekstra je pica, idem samo do drugarice da se presvučem pa stižem.

Majo, mrzim tvoj smeštaj sa 40 neizbežnih stepenika.
Nikola je gore. Presvlačim se brzinom puža dok sumiramo utiske.
Idemo nazad na trg. Moji odlaze nazad za Bar. Videćemo se sutra. Srećemo Milana i Ninu, sedamo u kafić i kreće pivski deo dana.

U pola 4 na trgu počinje lutrija, pa se opet pojavljujemo tamo. Vidim Keti i Srećka i odlazim da popričam sa njima.
Dok pričamo, bacam pogled ka bini i shvatam da je Nikola osvojio sportski sat.
Pa sjajno, ipak mu je bio rođendan juče.

Bus za Tivat. Pivnica. Hrana, dosta hrane. Soba, tuš, krevet.

Ponedeljak sam najvećim delom proveo u Baru, sa mojom porodicom. Elena mi u jednom momentu kaže - sad mogu da se hvalim svima u školi da moj ujak može da istrči 42 kilometra.
Život je lep.
Uveče nam se Marijana priključuje u Tivtu. Još jedna runda pivnice i hrane. Još jedna runda ćaskanja do kasno u noć.

Utorak. Kotor. Konačno svi četvoro na okupu. Doručak. Polazak. Ovaj put su svi uspavani.
Mileševa u koju smo zakasnili.
Motel 'Zlatarsko jezero', večera.
Stižemo u Beograd nešto pre ponoći.

Svi imamo istu misao, a Nikola je govori naglas - mislio sam šta li ću da radim pet dana u Tivtu, a sad mi je žao što nije trajalo mesec dana.

Divan kraj trkačke godine.