Nasmevni se,
ne beri gajle

Prošlo je mesec dana od Roterdama, i paranoja da će opet uslediti povreda je (skoro potpuno) nestala. Osećam da nisam izgubio formu, nego da konačno mogu da gradim nešto na dobroj osnovi. I naravno, jedino o čemu sam sposoban da razmišljam jeste - kad. I gde.
Glad.
Po prvi put razmišljam o dva maratona u jesenjoj sezoni. Previše mi je da svaki put čekam pola godine na onaj osećaj.
Po prvi put zaista i prijavljujem dva maratona - neka se spreme Skoplje i Boka!

Pratim Milanov plan. Štreberski, ali sa tendencijom da uvek radim malo jače nego što je napisano.
Uživam u intervalima.
Uživam u dužinama.
Uživam.

Prva zvanična provera - noćni polumaraton u Novom Sadu. Mesto na kome sam dve godine ranije istrčao svoj prvi polumaraton. Teško mi je da poverujem da su u te dve godine stala i tri maratona, i nekoliko polumaratona, i povreda, i silna poznanstva.
Cilj mi je bio da konačno siđem ispod 1:45:00. Međutim, kako te večeri vazduh pored Dunava nije postojao, na kraju sam ga završio za 1:46:56. Jedva čekam novu priliku.
Glad.

U avgustu sam popravio PB na 5km u Pančevu (21:33). U septembru sam imao najbolji long run ikada, idealno, oblačno vreme, i 35km vrlo lepim tempom uz jako nizak puls i odličan subjektivni osećaj.
Spreman sam.

Kao i uvek, poslednjih par nedelja pred maraton isključivo maštam o startu, pripremam se za krize, maštam o prolasku kroz cilj. Uz neizbežnu pojavu nekog novog bola i paranoje (ovaj put spoljašnja strana desnog stopala).

Skoplje.
Prvi maraton pred sve četiri meni najdraže osobe.

Subotu smo proveli kao pravi turisti, počevši od bureka u kifli. Carb overloading.
Stara čaršija, Vardar, tvrđava, žičara. Preuzimanje brojeva. Pasta za večeru. Nečija neverovatno bučna proslava sa užasnom živom muzikom od koje ne može da se spava. Uzbuđenje.
Trema.

Pola 6.
Srčem kafu na terasi, dok se prve naznake svanuća pojavljuju na horizontu. Osećam da mi ceo organizam spava i gravitira nazad ka krevetu. E jesam i ja lud, mislim u sebi i odlazim da budim ostatak porodice.
Spremanje. Odlazak do starta. Zagrevanje. Stojim u masi ljudi, mašem porodici i čekam. Svi manično proveravamo satove i džepove. Beta fuel, elektroliti, beta fuel, kofeinski. Znači gelovi su tu, nije se ništa promenilo u odnosu na pre dva minuta kad sam poslednji put proverio.

Polazak.

Od starta osećam da jako plitko dišem, kao u Roterdamu. Mislim, odnosno nadam se, da je samo uzbuđenje u pitanju. Moram da se naviknem na trčanje rano ujutro. O tome ću misliti sutra - sad trčim maraton.
Trčim maraton, po četvrti put. Odjednom mi ta činjenica deluje ogromno, neverovatno, kao nešto na čemu treba da budem jako zahvalan. Dok puštam tradicionalne suze radosnice, disanje postaje normalnije - možda je bilo neophodno da na ovaj način ispustim deo pritiska.
Prvi kilometar.

Drugi je protekao sa neočekivanim prosečnim pulsom. 154. Nadao sam se da će prvih nekoliko kilometara proteći u zoni 2, a da će ova brojka biti tek od desetog, i sad se - naravno - manično brinem. Ako se nastavi ovako, brzo ću otići u zonu 4 i onda će kasnije biti preteško.
Srećom, ispostavlja se da sam samo postigao radnu temperaturu, pa je puls ostao skoro identičan celu prvu polovinu trke.

A tokom te prve polovine sam, možda po prvi put na maratonu, iskreno i suštinski uživao. U činjenici da trčim, da se dobro osećam, da ću ubrzo opet videti svoju porodicu pored staze.

Neposredno pred drugi takav susret, tačno na polovini trke, shvatam da je ok da izgubim nekoliko sekundi, želim da ih lepo zagrlim sve. Stajem, govorim im da sam ekstra, ljubim Ukija, i u momentu kad treba da nastavim, udaram iz sve snage desnim kolenom u neki stubić koji nisam primetio. Nastavljam, a koleno počinje jako da boli - da li je ovo realno?!? Ti i tvoje ideje, super, šta ako se ovo pojača do te mere da moraš da staneš?
Ipak, posle par minuta deluje da će sve biti ok. Neznatno dodajem gas, da vidim ima li prostora da u drugoj polovini trke pojačam. Puls tek sada prelazi 160. Dobro je.

Inače, sama staza je ravna, ide se 5km na jednu stranu, pa nazad, pa 5km na drugu stranu, pa nazad - i onda sve to još jednom. Zato se pored starta/cilja prolazi nekoliko puta tokom trke. U drugom krugu nema polumaratonaca, pa je značajno manje trkača na stazi - postoje momenti koji su me podsetili na Limasol, gde nema nikog ni ispred ni iza, samo prazna cesta i vaše misli. I povremeno samoorganizovana publika sa okrepom, deca koja pružaju čaše i viču - elektroliti, elektroliti. Preslatko.

Od polovine do tridesetog kilometara sam uglavnom držao pace nekoliko sekundi brži od prve polovine trke. Deluje da imam lični rekord u šaci, ali zna se prvo maratonsko pravilo - trka počinje od tridesetog kilometra.
Pa, ne samo trka, sad je već i prilična vrućina. Eto, da trčiš maraton ispod tri sata, sad bi skoro završio. Lol, dobra fora.

Postaje ozbiljno naporno, teško je navići se na taj finalni deo trke koliko god puta je prođete. Osećam da nema šanse da dodatno povučem u odnosu na prethodnih deset kilometara. Ali u isto vreme, nekako uspevam da održavam trenutni prosek. Još samo par kilometara. Glupo je da sad usporiš i da ti izmakne.
Čudan osećaj lokalizovanog bola u levom listu, koji počinje da se razliva. O, ne, nemoj sad! Ne počinje grč, ne počinje grč, dobro sam, neću da mu dopustim.
Miloš! Moj dobri cimer iz Berlina, koji je svoj polumaraton odavno dovršio, stoji pored puta i viče, u momentu kad mi je najpotrebnije.
- 'Ajde bre cimi, čekam te ovde sto godina!
- Jaoj pusti me, hoću da crknem. I puno ti hvala, pojavio si se baš kad treba.
Trči pored mene nekih dvesta metara.

Ma da.
Vreme je da dovršim ovo kako treba.

Pojačavam. Još kilometar i po, vidim cilj u daljini, svestan sam da ga imam.
Eto i njih u ciljnoj ravnini. Petra, Jana, Uroš i Jovana - navijaju, viču, smeju se, fotkaju me.

KRAJ!

Vadim telefon, tražim zvanično vreme.
3:48:15.
Minut i po bolje nego ikada.
Ležem na travu nasmejan, moji stižu, grlimo se, deca naizmenično stavljaju medalju oko vrata.
- Jesi dobro?
- Nikad bolje. Kao car.

Pokidao sam ga.
A to nije ništa spram toga kako ću ga sledeći put pokidati.

Glad.