Klasikom protiv bluza

Prve dane po povratku iz Rumunije proveo sam odmarajući, uz par FitFizio terapija, jer je desna noga delovala kao da bi lako mogla da sklizne u povredu.
Šest dana posle maratona uključujem traku za kratko rastrčavanje. Puls je ok, ali fokus, volja, uživanje - to je sve na nuli. Razmišljam isključivo o tome kad će kraj.

Isto ovako sam se osećao nakon prvog maratona na Kipru.

Utisci su se slegli, nasumični izlivi puštanja suza su sve ređi, ali telo je i dalje u oporavku od velikog stresa. Kortizol pobeđuje, mozak vrišti od želje za nekom drugačijom rutinom.

Naredna dva treninga prolaze isto, statistički ok ali subjektivno užasno.
Tešim se time da sam postigao sve što sam želeo u Rumuniji, da je Salzburg objektivno bio višak u celoj jednačini i da tamo idem samo da izguram još jedan maraton, bez ikakvog očekivanja.

Ali ne mogu skroz da racionalizujem, muči me taj manjak volje - zašto nemam onaj entuzijazam i volju da grizem?

12. april, Uskrs u Inđiji. 14km, prva dvocifrena kilometraža nakon Rumunije. Jedva sam se naterao da izađem nakon ručka, i nadam se samo da noga neće mnogo odreagovati. Međutim, jednako neočekivano kao i prethodnog Uskrsa, ovo trčanje pretvara se u uživanje. Noga ne boli, ja sam zahvalan što mogu ovo da radim, vraćam se iz pravca Jarkovaca sa Editorsima u slušalicama i pevam, čuj pevam - derem se na sav glas. Konačno se opet osećam kao ja.

Ne zadugo. Sledeći trening prolazi teško, ovaj put i psihički i fizički. Tešim se da sam slabo spavao i gnjavim Milana tim činjenicama.

18. april, Zojina i moja treća zajednička trka. Sve u slavu našeg prijateljstva i uz puno smeha usput, kao i prethodna dva puta. Meni, nažalost, drastično teže nego što bi smelo da bude na ovoj brzini. Danas je to svakako manje važno, ali mi stoji negde u malom mozgu i kljuca.

Psiha je čudo.
Činjenica da sam pre samo tri nedelje probio 3:30 barijeru ništa ne znači.
Glava odluči da je vreme za potpuni gubitak samopouzdanja, pa se ti bori protiv toga kako znaš i umeš. A ne umeš. Osećam se kao da je nemoguće da ga uopšte istrčim.

Narednih dana me i rođeni sat proziva, recovery mi je konstantno na 20-30% koliko god spavao i odmarao. Tako se i osećam, svaki trening mi je neviđeno forsiranje, Milan nažalost mora da trpi sve to u našem chatu.

24. april - ponovo osećam odlučnost i želju, ali telo nikako ne vuče, sve je mnogo teže i na većem pulsu nego što bi smelo.
26. april - stranica Cluj-Napoca maratona kači reel sa opisom "do you remember the energy at the start?". Jaka motivacija, za (konačno) solidnih sat vremena. Još tri nedelje.

Po stoti put pitam Milana kako ćemo ovo bez ozbiljnijih dužina, istovremeno u strahu da bi ozbiljne dužine dovele do povrede. Po stoti put me uverava da je sve ok, i da ne možemo da pratimo standardne strategije kad imamo ovako malo vremena između dva maratona.

4. maj - 25 kilometara, najveća planirana dužina. Prilično toplo, pa tome pripisujem viši puls. Not great, not terrible. Sad već mislim da ću ga istrčati. Nadam se da će pred trku i na samoj trci biti dovoljno adrenalina i dopamina u tu svrhu. Još dve nedelje.

Intervali.
Tempo run.
Desna noga između sjaja i očaja, osećam Ahilovu, osećam burzu, osećam deo iznad skočnog zgloba, ali i dalje imam osećaj da će izgurati još desetak dana, a posle sigurno spuštam obim i intenzitet, potrebno mi je u svakom smislu.
2x10km. Opet teško ali izvlačim. Još nedelju dana.

Utorak - masaža u ASAP-u koja mi je bila jako potrebna. Traka predveče, i prvi put posle dugo vremena jako nizak puls.
Sreda - FitFizio, Dejan me preventivno popravlja poslednji put pred trku. Tecar, struja, laser, kaže da će noga izdržati do nedelje ali da mi stvarno treba predah. Retko ko mi uliva toliko poverenje.
Četvrtak - poslednje trčanje pre maratona, po planu šest kilometara lagano. Deka Veroljub danas je udaren kolima na blokadi ispred Pravnog, i to me je opet ubacilo u ono osećanje potpunog besa i nemoći. Sve u meni urla, trčim mnogo brže od planiranog, željan da izbacim bar deo tog pakla iz sebe.

Petak.
Kada sam prošle godine trčao štafetu Orašac-Kragujevac, upoznao sam mnoge drage ljude. Rani let za Salzburg sa mnom čeka čak troje od njih.
Nino mi je zimus bio cimer u Boki, pre mesec dana istrčao je svoj prvi maraton i sada već ide na drugi, ponovo kao moj cimer.
Goran je u Boki istrčao svoj prvi maraton, a zbog ovog na koji krećemo najviše trpi planinarenje, njegova druga velika ljubav.
Jelena je krenula na svoj prvi maraton, a prošlog februara pričala je kako nikad nije istrčala 15km.

Podeliti sa nekim tako intenzivno iskustvo, to stvara posebnu vezu - tako nekako zamišljam bliskost ratnih drugova.
Samim tim, svi smo se iskreno obradovali što se vidimo i što ćemo podeliti još jednu avanturu.
Upoznajem i ostatak njihove družine - Dragana i Danijela takođe prvi put trče maraton, dok Ivana, Zorana, Lazar i Sale idu na 21.
Kad smo sleteli i upali u prve avanture sa kupovinom karata za gradski prevoz, već mi je delovalo kao da se znamo sto godina. Odlazimo u hotel da ostavimo stvari i potom nazad do grada. Pola ekipe ide na pastu, ja sam u drugoj polovini koja se odlučila za tradicionalnu kuhinju. Jurimo na expo. Uzimamo brojeve, a onda čokoladice, još čokoladica, magnezijum, crveni pesto koji je prevelik za avion, mali šampon (veliki ne dobijamo, on je za žene koje su trčale danas), fotkamo se sa 'studenti pobeđuju' transparentima koje smo upravo ispisali. Momenat preuzimanja broja kod svih pali istu lampicu - hej, zaista si tu, uskoro ćeš slaviti svoju istrajnost.

Subota.
Milan mi je poslao video poruku u kojoj kaže da sutra ne gledam sat, da se ne opterećujem vremenom jer smo prolećnu sezonu već maksimalno iskoristili, i da uživam koliko god je moguće. Ja sam saglasan, naravno, mada uvek postoji neki deo u meni koji se nada. Nada da će baš sutra sve da se poklopi i da će ispasti bolje nego što mislim.

Moji novi drugari odlaze na rastrčavanje.
Za to vreme ja odlazim do grada, šetam kroz centar, gledam katedrale, katakombe, penjem se na tvrđavu, obilazim sve muzeje na njoj i kulu sa koje puca najlepši pogled na sve četiri strane sveta. Već sam na 8000 koraka, što je limit koji mi je postavljen za ovaj dan, ali mi prija i ovaj mir, i kiša, i činjenica da mi za par sati stiže moj kum Nemanja iz Nemačke.

Nalazimo se na ručku, ovaj put pasta je svima izbor.
- Dovoljno smo se zbližili da nemam problem da ti preturam po suvenirima, kaže Ivana.
I to je zaista tačno i divno se osećam zbog toga.
Posle ručka ubeđujem deo ekipe da pređemo u susedni restoran na kolače. Dan pre trke svako prežderavanje možete sebi da opravdate carb-loadingom.

Drugari odlaze nazad u hotel da se primire, a Nino i ja u halu gde se preuzimaju brojevi da dočekamo Nemanju. Posle susreta i jedne kafe, nas trojica pravimo plan da odemo u Nemačku na picu - hotel nam je jako blizu granice, sad imamo auto, i zvuči nam zabavno. Jedemo, donosimo picu ostalima u hotel, ležemo dovoljno rano.

Nedelja.
Hotel nam je omogućio doručak od šest.
Isparanoisani javnim prevozom u Beogradu, pola ekipe kreće busom u 6:25, mi ostali u 6:55. Stižemo, koristimo Toi-Toi ispred kog trenutno nema nikog pa ostavljamo stvari. Voda, gelovi, maramice, telefon, sto puta proveravam svaki džep.
Danima je delovalo da će danas biti provala oblaka, pa da će biti blaga kišica, a danas je sunčano i na granici da bude pretoplo. Rastrčavam par minuta, noge deluju teško, ali videćemo.
Svi želimo sreću jedni drugima, kum i ja još jednom ulećemo u wc, prelazimo most i tu se razdvajamo.
- Pocepaj ga kume pa se vidimo kasnije u cilju.

8:20.
Još deset minuta.
Moja orange zona je za vreme 2:50-3:30. Lol, svi će da me pregaze odmah.
8:27.
Sve sam proverio, sve je spremno, i sada samo upijam atmosferu, zahvalan što sam opet na startu i što ću raditi to što volim.
8:30.
Stižem do kapije, uključujem sat. Dosta navijača na startu. Prelazim most, ne znam gde pre da gledam, sa jedne strane je zelenilo, sa druge katedrale, ispred je tvrđava na kojoj sam bio juče.
Trudim se da me ne povuče atmosfera ni svi ovi brzi ljudi. 5:20, prvi prolazi dosta lagano. Drugi kilometar 5:05. Na trećem me obilaze avokado i šargarepa. Ne znam kako to da protumačim.

Ulazim u neko zelenilo, pravac od par kilometara koji izgleda nestvarno. Ovo nije maraton, ovo je reklama za Milku. Sa desne strane su ogromne planine sa snežnim vrhovima, staza je ravna i u debelom hladu, bukvalno je nemoguće da bude lepše od ovoga. Po drugi put u mojih devet maratona vadim telefon da slikam i snimam oko sebe.

Do šestog kilometra držim sličan tempo, bez nekog opterećivanja, samo prirodan ritam, a onda malo ubrzavam, opet spontano, bez ikakvog forsiranja. Ovo deluje mnogo bolje nego što sam se nadao, iako osećam umor u nogama. Ako do desetog ne počne da postaje teže, možda zaista ovo bude moj dan. Počinjem da se smejem naglas zbog te misli - o, da, bićeš onaj štreber koji je kukao pa dobio peticu. Uživaj u tome.

Iz šumice se izbija direktno na dvorac Hellbrunn, prolazi se kroz imanje, odjednom drugačiji ambijent ali jednako inspirativan i lep. Posle njega jedna kratka ali u momentu naporna uzbrdica.

9,42 kilometara na satu. Obilazim avokado i šargarepu. Nedugo nakon toga, priključujem se grupici oko 3:30 pejsera. Od starta su mi na vidiku, ali volim da sam držim svoj ritam, posebno na početku. Međutim, sad sam se prirodno utopio tu, i planiram da najveći deo trke ostanem zalepljen uz njih. Na momente mi deluje kao da pejser pojačava i da mi je teže da ga pratim, na momente kao da bi trebalo da se odlepim od njega.

Upao sam u autopilot režim - većina kilometara je oko 4:50, gelove načinjem na svakih 25 minuta (SiS je bio nedostupan pa koristim Maurten, kršeći pravilo da se ništa ne isprobava na trci, ali nije bilo izbora - srećom, nema neke čudne stomačne reakcije). Deluje da držim stvari pod kontrolom. Pošto se ide dva kruga po 21 kilometar, vidim tablu 37km.Kako će biti premoćno kad sledeći put prođem ovde.

Pred kraj kruga postaje teže, iako održavam brzinu. Česta pojava kod mene, uglavnom između trećine i polovine trke. Ovaj put to odagnavam gledajući u patike i ritmično mantrajući četiri imena ispisana na njima:
Jovana, Uki, Petra, Jana
Jovana, Uki, Petra, Jana
Deluje.
Stižem do još jedne uzbrdice (ukupno ih je dve) posle koje je ciljna ravnina, odnosno kraj prvog kruga za mene. U tom momentu, DJ pušta 'Born slippy'. Karl, Rik, vidimo se za mesec dana u Kragujevcu. U momentu me obuzima neviđena euforija, nasumični udari sreće sa svih strana, po milioniti put ponavljam tekst koji sam onomad tražio putem 56kbps modema.

She said come over, come over
She smiled at you boy
Let your feelings slip boy
But never your mask boy...

Ne mogu i ne želim ovo da obuzdam. Izvini pejseru, ovde nam se putevi razilaze.
Par kilometara držim malo jači tempo, onda se vraćam na standardnu brzinu. Ponovo kroz zelenilo. Desna noga štreca ali izdržaće. Mora. Ponovo pored Hellbrunna. Ista kratka uzbrdica, sad deluje još teža, ali znam da postoji samo još jedna, neposredno pred ciljem. Opet ćeš to uraditi. Opet. Puštam tu misao da me preplavi. Nemanja mi šalje poruku da u cilju služe pravo pivo, ledeno. Odgovaram, u svojoj glavi - uskoro, kume.

30.
Ušao sam u poslednji sat. Sad puštam mozak da vrši kalkulacije, prija mi sve što odvraća misli od ove rutine, jer znam da će uskoro postati baš teško. Ok, ako držim svaki kilometar na okruglo 5:00, imam rekord. Sve ispod je bonus. Narednih pet kilometara sam opet brži nego što očekujem.

35.
Sad je teško, telo šalje impulse da je umorno, da bi bilo ok i da se malo uspori. Ne, ne i ne, provesti ovako prethodna tri sata zaslužuje da se i finišira kako treba.
Opet počinjem da mantram.
For the glory.
For the glory.
For the glory.
Manje od pola sata do kraja. Kilometri su i dalje po par sekundi ispod 5:00. Ako završim jako, biće ispod 3:28.

40.
Nepogrešivo znam da je tu, osećam ga kao najjaču moguću magnetnu silu, prelazim most poslednji put, sve u meni vuče ka cilju. Još sedam minuta... Još šest minuta... Ajdeee...
Poslednji kilometar. Levi list počinje da se steže i grči. Loš si trenutak odabrao, neću ni stati ni usporiti. Evo ga onaj uspon koji mi je ostao u lepom sećanju iz prvog kruga.

Ravnina.
Sad nema ni umora, ni misli, ni kalkulacija.
Postoji samo ona kapija u daljini.
Ubrzavam, ubrzavam.
Sa leve strane vidim moje nove drugare koji su trčali polutku. Vrište iz sveg glasa, to nije podrška - to su krila na kojima letim kroz cilj.

Uzimam medalju, stajem sa strane i naslanjam ruke na kolena.
Šta ovo bi?
Šta ovo bi?
Šta ovo bi?
Počinjem da ridam od sreće i da se smejem. Čekaj da vidim vreme.
3:27:31.
Skoro dva minuta bolje nego u Rumuniji.
Prilazi mi neka žena i pita može li da me slika. Takođe je došla iz Beograda, čeka muža da završi trku. Dajem telefon njenoj ćerki kako bih imao snimak dok zvonim, kao tradicionalni znak oborenog rekorda. Ćaskamo još malo, pa krećem ka mojim drugarima. U tom kretanju nalećem na štand za graviranje medalja, pa koristim priliku jer nema gužve. Pojavljuje se Nemanja sa Fantom. Njome me je oživeo u Minhenu, ali sad se osećam pobednički, isto kao u Rumuniji. Grlim ga i jedva izgovaram - kume, šta sam ovo uradio.

Presvlačim se i idemo do naših drugara da čekamo ostale. Dragana se pojavljuje u ciljnoj ravnini, snimamo je i vrištimo. Zatim i Goran. Zatim i Nino.
Dragana se pojavljuje kod nas. Sija. Samo ako ste prisutni u tim momentima možete zaista da shvatite magiju, i da vidite kako se osoba zauvek menja pred vašim očima. "It always seems impossible until it's done".

Jako je toplo, i sad počinjem da osećam da sam malopre istrčao maraton. Nemanja i ja odlazimo da nađemo neku kafanu u blizini koja ima 11 slobodnih mesta, a društvo ostaje na cilju da dočeka Jelenu i Danijelu.
Pivo. Hrana. Stiže ostatak društva. Grlim druge dve novopečene maratonke.
Ako ste roditelj, znate da je jedina nepodnošljiva stvar na svetu kada vam je dete u problemu, bilo da ima dve, osamnaest ili četrdeset godina, a posebno ako niste tu da pomognete. Jeleni tako izgleda dan, kao dodatak svim ostalim neizbežnim emocijama, i svakako uspeva da izgura svoj prvi maraton. Zmaj.

Neko odmara, neko slavi u hotelu, neko ide na zvaničnu žurku, neko na kinesku klopu. Procesiramo dan, kako kome najviše prija. Nemanja odlazi nazad za Nemačku. Sad ga već cela ekipa zove 'kume'.

Ponedeljak.
Danas većina ide na tvrđavu, a ja nakon Mocartove rodne kuće šetam do Mirabell gardens, prelepi vrt najpoznatiji po filmu 'Sound of music'. Do nam želi dobar dan...
Zadovoljstvo i mir. Nigde ne žurim, detaljno razgledam svaku statuu, onda sedam na tost i kafu i gledam u jednu tačku. Ponekad je to sve što je potrebno.
Priključuje mi se Nino i odlazimo u pivnicu koju merkamo od prvog dana. Kažu recenzije - malo je problem da se shvati kako se uzimaju klopa i piće jer svi pričaju samo nemački. Ne kada se konobar zove Lazar Radovanović, koji nam se toliko iskreno obradovao i iskoristio svaki slobodan trenutak da ćaskamo. Bašta od 1180 mesta, potpuno u zelenilu, malo pivo od 0.5 a veliko od litar, sjajna raznovrsna klopa i naš novi drug. Savršenih par sati za oproštaj od Salzburga.

Aerodrom. Let. Beograd.
Prošli smo sve kontrole i sad se pozdravljamo. Gledam Ivanu i Gorana i vidim da se osećamo isto. Neprirodno je reći ćao, u roku od četiri dana smo se toliko zbližili da deluje potpuno suludo priznati da je gotovo, otići kući i vratiti se sutra na posao.

Kreneš bez ikakvog očekivanja i vratiš se sa rekordom i novim prijateljima.

Magija.