RIP
Kelvin Kiptum

27. septembar. Sreda. Prošla su tri dana od Berlinskog maratona. Ivana (moja svastika) mi je tog jutra javila da su krenule prijave za Roterdam. To mi je ceo dan u glavi. Izlazim uveče na prvo post-maratonsko trčanje. Odličan tempo sa strahovito niskim pulsom. Samopouzdanje je nikad veće. Ulazim u stan, prijavljujem se i kupujem avionske karte.
Biće ovo još jedna uspešna avantura.

28. septembar. Ustajem i shvatam da ne mogu da se oslonim na desnu nogu. Ok, možda sam se preforsirao, sačekaću par dana pre nego što nastavim sa treninzima.
I tako je krenuo vrtlog.
Pauza od 2, 5, 10 dana i nada da nije ništa ozbiljno.
Magnet.
Činjenica da jeste ozbiljno (tri žestoko upaljene tetive).
Fizikalna koja nije pomogla.
Informacija koja je sve promenila, i probudila inat u momentu kad sam mislio da ovo nikad neće proći - Kelvin Kiptum će učestvovati u Roterdamu.
To će biti istorijska sub-2 trka. Ja moram da učestvujem. MORAM.

Po preporuci kontaktiram Milana, kako bi mi postao trener čim se oporavim. Računam da mi treba neko ko će pametnije od mene dozirati treninge. Krećem u FitFizio. Terapije. Vežbe. Vežbe. Uz Dejana i njegovu sjajnu ekipu konačno mi deluje kao da ću uskoro trčati.
Sve to vreme, moji drugari trkači me naizmenično kontaktiraju da vide kako sam, i zauvek ću im biti zahvalan na tome.

23. januar, prvo trčanje. Ako ovo prođe ok, imam tačno 12 nedelja da se od nule spremim za maraton. Tačnije, ne od nule, iz žestokog minusa jer sam poslednja 4 meseca pauzirao. Drugo trčanje. Treće. Paranoja sa svakim napravljenim korakom. Paranoja svakog sledećeg jutra. 14km. Pace 6:46 i prosečan puls 162. Još 11 nedelja. Treba samo da uradim ovo 3 puta zaredom, mnogo brže i sa mnogo manjim pulsom. Dobro, korak po korak. 16km. 18km. 21km.

I onda je svanula nedelja, 11. februar.
Otvaram Instagram i vidim milion tužnih postova sa crno-belom slikom Kelvina Kiptuma.
Kelvin Kiptum je poginuo.
Poginuo.
Momak od 24 godine, koji iza sebe ostavlja dvoje dece, svetski rekord, neverovatnu skromnost, posvećenost i harizmu.

***

Kiptum je poginuo, a ja sam danas ovde dobrim delom zahvaljujući njemu.
Ja sam ovde, na onome što je trebalo da bude pozornica nadljudskog dostignuća, a postalo je pomen.
Ja sam ovde.
Sutra me čeka oko 38000 koraka. Svaki će biti posvećen tragičnom svetskom rekorderu.
20967.
Spreman sam.

***

Ustao sam čudno miran, i završio kafa/doručak/WC rutinu. Krećemo nas sedmoro - tri mala, tri velika fana i ja. Ceo grad je danima u znaku maratona, a danas je vrhunac euforije. Metro je prepun ljudi sa brojem na grudima.
Rastajemo se pred mojom startnom zonom. Zagrevanje može da počne.
Ponavljam u sebi - tu sam, tu sam.
Holandski Čola je tradicionalno otvorio trku. Ubrzo je i moj startni blok na redu.
Krećem!

Pokušavam da ne brzam, mada prvi kilometar završavam za otprilike 5:30. Usput shvatam da me porodica čeka na suprotnoj strani ulice. Fuck. Srešću ih kasnije, valjda. Drugi kilometar. Treći.
Masa je bučna i navijački raspoložena. Horovi, bendovi, DJ-evi, nešto se dešava pored staze na svakih par kilometara. Sve je super.
Osim mojih pluća, nažalost.
Od samog starta trke se osećam kao da mi samo 20% pluća funkcioniše, i ne mogu da udahnem vazduh normalno. To se odmah odražava i na puls, već od sedmog kilometra sam se popeo na 160+ (primera radi, u Berlinu se to desilo tek od 25. kilometra nadalje).
Nadam se da je to posledica uzbuđenja i da je samo privremeno. Ali trčanje sa visokim pulsom neminovno mnogo brže dovodi do osećaja ogromnog umora. Držim ambiciozni tempo i dalje. Srećem mojih šest fanova oko 15. kilometra, i to me beskrajno raduje. Ali mi je već jasno da će vreme iz Berlina biti nedostižno.
Polovina. Odlična polovina, oko 1:55, ali pluća i dalje ne slušaju. Moram da smanjim malo, ne mogu izgurati ovako još 21km.
Narednih deset kilometara držim pace 5:40-5:50. Teško je i ovako, ali kad se pojavi brojka 30 onda ste svesni da ga imate u šaci.
Pa, verovatno ga imate u šaci.

Počinjem da osećam tačku vrlo čudnog i jakog pritiska u listu, koja se lagano razliva, obuzima ceo list i u jednom momentu ga steže kao udav svoj plen. Kakav je ovo ludački grč?!
Stajem na desetak sekundi, istežem list koliko je moguće i nastavljam, još opreznije. Osećam da će napasti ponovo.
Niotkuda se pojavljuje Ivana na biciklu.
- Aman, odakle ti bajs, legendo?
- Iznajmila, svuda je gužva, poslala sam ostale na cilj da te čekaju. Jesi ok?
- Grč me ubija i jako mi je naporno.
- 'Ajde, već si oko trideset petog, ovaj pravac i onda ulaziš u centar, tamo je masa i uskoro kraj, pa će biti lakše (istovremeno mi pruža podršku, vrti pedale, snima me i distribuira te snimke).
Grč i umor napadaju u tandemu. Stajem na petnaestak sekundi. To radim još dva-tri puta. Onda se u jednom momentu pozdravljam sa Ivanom koja ne može dalje da prođe biciklom.
Opet malo trčim, pa stanem. Hodam 20-30m, onda neko vikne C'MON MARKO! i ja nastavljam da trčim. Tako konačno stižem do četrdesetog.
Nećeš sad više stajati, tu si.
Kijk-Kubus, čuvene kockaste kuće. Ok, još kilometar i kusur, mogu čak malo da ubrzam i da se osmehujem.

Ciljna ravnina.
Vidim i čujem Uroša, ubrzavam, bacam mu pet, šaljem im poljupce i utrčavam u cilj.
4:07:45.
Sedam na beton. Gotovo je.
Moj treći maraton.

***

Narednih dana držala su me pomešana osećanja - morao si ispod 4 sata, trebalo je da kreneš sporije, i milion sličnih misli.
Onda mi se, srećom, razbistrilo.
Pauzirao sam četiri meseca, i za dvanaest nedelja sam spremio maraton od nule, i istrčao ga - više nego solidno.
Vratio sam se.