You should know by now

25. marta novi sajt maratona postao je javno dostupan, a dan kasnije već sam bio registrovan kao učesnik. 12. oktobar, prilika da se družim sa kumovima i da prvi put vidim Minhen.

"Podređujem sve naredne treninge ovome, ima da se grmi kod Švaba!"
Milanov stav sam u potpunosti prihvatio tek nakon je prošao Zrenjanin, onako težak i neizvestan. Da, Minhen će biti kruna ove trkačke godine.

Prvi treninzi nakon maratona u Zrenjaninu deluju dobro. Preživeo sam još jedan, nepovređen. Početkom juna učestvujem sa firmom na humanitarnoj štafetnoj IT trci u Nišu, i to prolazi sjajno. Ovo će biti dobro leto.

19. jun. 15x100m intervali. Tokom jedanaestog ponavljanja osećam oštar bol u desnom stopalu. Tetiva. Ne, ne, ne, ne, ne! Dovršavam trening sporijim tempom i zabrinut odlazim kući. Osećam da to nije regularna bol od napora, nego nešto ozbiljnije. Kako li će noga odreagovati ujutro?

Boli. Baš boli. Nije možda kao pre dve godine kad nisam smeo jače da se oslonim na desnu nogu, ali nije ni daleko.
Pišem Milanu da moram da pauziram nekoliko dana, tražim savet. I shvatam koliko puta je moguće u jednom danu stići od 'ubiću se' do 'e nećeš ga majci' i nazad.
Imam planove, prijavio sam Minhen, ne mogu kao onomad da preskačem četiri meseca, nemam psihičke snage za to. Zašto nisam redovnije radio vežbe koje služe baš ovome?

Pokopavam sebe, bodrim sebe. Statički izdržaji, druge vežbe, kreme, masažeri, led.
Moram da ga sasečem u korenu. Ali nedelju dana pauze ili koliko već bude potrebno će me unazaditi. Ali duža pauza bi me unazadila još mnogo gore.

Posle nedelju dana deluje mi da bih mogao da probam. Pet kilometara lagano. Strah od sledećeg jutra (trajao je nedeljama).
I jedan neočekivani fenomen - možda baš zbog te kratke pauze, telo je počelo da se ponaša drugačije. Odjednom je na istim brzinama puls niži, i sve mi deluje lakše, iako me noga i dalje boli. Možda sam bio pretreniran i ovo mi je bio potreban predah.

6. jul, trka na Avali. Pet kilometara na trideset i kusur stepeni, sa uzbrdicom na kraju svakog kruga. Završavam samo minut slabije od mog najboljeg vremena. Boost koji mi je bio potreban.

Jul i avgust prolaze odlično. Imam motivacije, brzina na kojoj trčim u laganoj zoni 2 pomera se iz nedelje u nedelju. Na moru ustajem u šest da bih odradio long run, i nije mi teško. Idem napred.

15. avgust. Donji deo leđa ponovo počinje da me muči mnogo, mnogo više nego inače. Nova runda paranoje. Voltaren, vežbe. Počinjem da prihvatam činjenicu da, kao osoba koja veći deo dana provodi u sedećem i poluležećem položaju, moram konstantno da jačam leđa. Ali mi bol otežava treninge.

Deset dana kasnije, leđa odlaze u zaborav. Budim se, usled nekog zvuka okrećem glavu previše naglo (za moje godine), i vrat počinje užasno da me boli. Ne mogu da podignem glavu ni da je lepo okrenem. Masažer, sve kreme koje imam, i narednih dana trčim bez mogućnosti da se osvrnem.

30. avgust. Ovo bi trebalo da bude jedan od ozbiljnijih treninga, i potvrda mog napretka. 5x5km, a te petice bi trebalo da idu pejsom 5:00. Budim se pre pola sedam, jako je oblačno i prijatno, odlučujem - naravno pogrešno - da još malo dremnem. Krećem u osam. Prvi interval prolazi ok, ali osećam da mi je baš teško. Drugi nešto sporiji od željenog, sa željom da plačem od pomisli da me čeka još 15km. Ostala tri pejsom oko 5:30-5:40, uz jako mnogo muke. Dolazim kući potpuno ubijen u pojam, naravno. Čemu li se ja nadam...

Sutra nemam trening u planu, ali moram - ukus očajnog long runa me ne napušta. Izlazim uveče i trčim 11km. Pejs je malo ispod 5:30 a prosečan puls je 135. Nikad bolje. Sad mi tek ništa nije jasno, ali sam mnogo mirniji u glavi.

Septembar prolazi savršeno. Intervali, tempo runs, long runs, sve je brže i lakše od očekivanog. 28km. 30km. 33km.

Krajem septembra pratim maraton u Berlinu, osvežavam aplikaciju i držim fige mojim drugarima koji danas trče. Ali u Berlinu je 27 stepeni, najtoplije izdanje u istoriji. Čestitam Filipu, on je iskreno smiren i zadovoljan iako je realno bio spreman za bar 20 minuta bolje vreme. Potpuno sam oduševljen tim pristupom, jer ga nikad nisam savladao. Tijana, sa druge strane, nije završila trku. Pišem joj, nije se povredila i dobro je podnela, ali mi par nedelja kasnije javlja da je osim Njujorka prijavila i Boku ove godine.

E to je već onaj ludački mindset koji prepoznajem i obožavam, i to je ona ogromna razlika između maratona i polumaratona. Na 21km uvek možeš da pokušaš ponovo već nedelju ili dve kasnije. Maraton je tačka u daljini u koju zuriš mesecima, o kojoj sanjaš i maštaš i koja ti otežava disanje. Misao u pozadini glave svaki put kad popiješ piće ili kad jedeš nešto nezdravo. Naravno da očekuješ kosmičku pravdu, da ti se vrati sve što si uložio u taj dan. I naravno da svi znamo da se ne radi samo o tom danu, da treba slaviti ceo proces, svaki dobar trening, činjenicu da si izašao u jedan noću i u šest ujutro i na +30 i na -5 stepeni. Ali su ta glad i želja prejake.
I ja volim što je tako.

Poslednji long run trčim sa Aleksom, Nikolom i Tomom - vrlo ozbiljna ekipa. Posle nekoliko kilometara silazimo pejsom malo ispod 5:00 i držimo tako. U nekim momentima i pojačavamo, ali je osećaj kao da lagano džogiramo, potpuno neverovatno, ćaskamo i trčimo petnaesti kilometar 4:43 a puls se drži oko 150.
36 kilometara, pejs 4:58, puls 148. Vrlo sam svestan da sam mogao još šest kilometara tako, odnosno - danas sam mogao da istrčim maraton ispod tri i po sata, bez ikakvih problema.

I sad obuzdaj svoju ambiciju i želju i misli i uzbuđenje - nema šanse. Govorim sebi da postoji milion faktora, da može biti vruće, može da mi ne bude dan, može da me muči stomak, da se povredim. A opet, šta ako ovaj put probijem granicu od 3:30? Teško dišem.

***

U Deggendorfu je čisto uživanje. Kumovi, njihova tri dečaka, Uroš i ja. Vozimo bajseve, šetamo, kum i ja trčimo par puta pre nedelje, sve je pod kontrolom, nizak puls, imam energije. Subota je uglavnom za opuštanje, uz neizbežnu pastu.
Ali, moj standardni pratilac je tu - nesanica pred bilo koji važan događaj. I ne vredi. Spavaj, spavaj, spavaj. Da li će biti velika vlaga sutra? Spavaj. A šta ako bude baš dobro, zamisli to... Aman spavaj, gasi se, ćuti.

Ukupno, nešto manje od pet sati spavanja. Svejedno ustajem lako jer - adrenalin. Kafa, sendvič, vožnja do Minhena. Olimpijski park, prelep i važan dokument sportske istorije, uzbuđenje odmah raste. Iako smo krenuli dovoljno rano, garderoba, toalet, odlazak sa jednog na drugo mesto uz pomoć volontera koji ne znaju engleski, sve traje duže nego što bih želeo, pa sam na startu samo desetak minuta pred početak. Sa ozvučenja se čuje "Sirius" ali spiker priča nešto preko i kvari mi doživljaj. Tradicionalno, stižu mi poruke od porodice. Zagrejao sam se koliko sam stigao. Ljubim "trčim za studente" natpis na majici.

Start.

Krećem lagano. Staza je prilično uzana, namerno ne obilazim previše jer ne želim da brzam. Idemo kroz park, ima dosta skretanja, vreme je idealno za trčanje. Prvi kilometar prolazim za 5:33, ali puls je 20 otkucaja viši nego na istoj brzini pre tri dana, i već osetim to. Glupo nespavanje i uzbuđenje.

He, vidi, Tejlor Svift. Opa, haluciniraš na trećem kilometru, to obećava.
Puls je već na četvrtom kilometru blizu 160. Prolazim pored jednog od mnogih "therapy was also an option" transparenata. Pošto vidim kakav je početak, znam šta me čeka do kraja, i potpuno sam saglasan sa tom porukom.

Prvih pet kilometara sam polako spuštao pejs do 5:00, odlučan da pratim svoju strategiju. Planiram da držim koji sekund ispod 5:00 nadalje. Na desetom kilometru puls nepovratno skače preko 160. U Roterdamu je to bilo na sedmom, u Boki na trećem. Ali nevezano od brojki, ja osećam da ne vučem kako treba, i da ovo radim na silu.
Do petnaestog idem po planu, još uvek se nadajući da sam sad postigao radnu temperaturu i da će tako biti do kraja.

Do polovine stižem za 1:48, puls je sad već otišao u zonu 5 (preko 170), i svestan sam da nema šanse da budem bolji u drugom delu - u najbolju ruku mogu da probam isto ovako. Prolazimo kroz centar grada koji je prelep (kao uostalom i cela staza), ali ja nažalost već nisam u stanju da uživam u toj činjenici.

Narednih desetak kilometara idem 5:10-5:15, da pokušam da sačuvam nešto snage za poslednjih sat vremena, jer sam sad već većinu vremena u zoni 5.

Počinju kilometri na 3, sve je teže, 33. me posebno baca u očaj jer je čudno označen i traje predugo, kao da je 200-300m duži. Sad je već borba za goli život, i premotavam slične situacije iz Boke i Zrenjanina gde sam u nekom momentu odlučio da ne mogu više tako nego sam malo "spuštao loptu".
Ovaj put nećeš, "pain is temporary", lepo kaže transparent, znaš da je 3:40 realno (znaš i da je 3:30 realno ali o tome ćemo misliti sutra), nećeš tek tako prihvatiti bilo šta samo zato što ti je teško.

Još jedan skoro pa tradicionalni momenat - grč. Ovaj put u levom listu tokom 34. kilometra. Pulsira i steže kao neka zmija. A, ne, ima da prođeš sam od sebe, ne stajem. Prolazi, odnosno postaje podnošljiv. Ali prednja loža na desnoj nozi ozbiljno boli. Ne mogu više ni da razaznam da li je to grč, umor, upala ili početak povrede. Posle jednog kilometra je i to pomalo bolje. Na scenu se vraća levi list, ali ne sam. Grčevi u desnom listu su toliko jaki da mi vidljivo pomeraju celu nogu pri svakom koraku, kao neki mali strujni udari. Gledam dole ispred sebe i nadam se da je neću iskrenuti. Give me your best shot, telo, ali shvati da ne stajem.

Jedino oružje koje mi je ostalo je kofeinski gel. Prvi put pijem peti gel na jednoj trci, mada mi je već uveliko muka od slatkoće.
C'mon gelu, do your thing.

Odbrojavam koliko ima do kraja, smanjujem ostatak u glavi, lažem sebe, psujem sebe, koristim sve što mi padne na pamet da nastavim ovako. Održi tempo i to je tačno oko 3:40. Sve boli. Jako.

Pored staze hitna pakuje nekoga kome je pozlilo. Jao, samo da se sad ne onesvestim, onda ništa od rekorda, a tako sam blizu.
Sutra sam premotavao ovaj trenutak u glavi više puta, i da, svestan sam da je to potpuno pogrešan način razmišljanja. Ali u datom trenutku očigledno jedini.

40. Sad postoji samo jedna opcija - pojačavaj. Pejs mi je oko 4:40, još samo kilometar. Sad deluje da će vreme biti ispod 3:40. Međutim 42. kilometar je takođe čudno označen i traje minut duže nego što bi trebalo, ali nebitno, vidim cilj, još ubrzavam, KRAAAJ!

Stojim par minuta da dođem do daha. Gegam se do medalje i onda nemoćno ležem na travu. Internet mi iz nekog razloga ne radi pa ne mogu odmah da proverim tačno prolazno vreme. Ok, prvo da nađem kuma.
Eno ga u daljini, dozivam ga, ne čuje. Fuck, moram da ustanem...

3:40:32. Skoro sedam minuta rekorda.
Savršeno. Dovoljno da ne mogu da dozvolim sebi da budem nezadovoljan, a dovoljno i da budem još gladniji za dalje.
Isključivo glava i srce ovaj put. Možda će mi zato ovo delovati još slađe, kad jednom dođem sebi.

Ležimo 15 minuta, Nemanja mi donosi Fantu, jao Fanta, vraća iz mrtvih. Odlazimo po stvari, tuširanje, graviranje medalje, nazad kući. Preferans i pivo, pravo post-maratonsko veče.
Ujutro sve boli u granicama normale. Izgleda da je još jedan prošao kako treba.

Prijavljujem Ečku na 5km i polumaraton u Pančevu. Milane, mislim da sledeće godine opet idemo na barem tri komada. Potpuno razumem Tijanu, o da.

Ovaj put stiglo me je tek četiri dana kasnije, na prvom narednom trčanju - neopisivi i skoro nepodnošljivi miks sreće, zahvalnosti i preplavljenosti emocijama.
Magija.

***

"People are fragile things
You should know by now
Be careful what you put them through"

Editors - Munich