Glavom
kroz zid

Trčanje kao trčanje, dosadna i repetitivna aktivnost, niko ga ne voli u osnovnoj i srednjoj školi. Velika većina zadrži taj utisak zauvek.

2014. godina je, i nakon jedne od mnogih "ugoji se-smršaj" iteracija počinjem malo da trčkaram. Ništa previše, 3 ili 5 kilometara po komšiluku. Jednog vikenda otišao sam sa Marijom (mojom tadašnjom koleginicom) na Adu da istrčimo zajedno 10 kilometara - ja prvi put u životu.
U tih sat vremena prošao sam kroz nezamisliv spektar emocija. U jednom trenutku mislite da potpuno vladate svojim telom i celom situacijom, posle tri minuta hoćete da plačete, mislite da ne možete više ni korak, ali nastavljate, da bi onda opet sve delovalo super i kao nešto što možete da radite još tri sata.

Tog dana mi je postalo jasno da je trčanje sve, sve, sve osim dosadno, i da bih jednog dana voleo da probam da istrčim polumaraton.

Narednih godina, nažalost, sve se svelo na povremene nalete entuzijazma, oličenih u par nedelja trčanja nakon kojih bih prestajao.

2022. godina, maj mesec. Moja poslednja "ugoji se-smršaj" iteracija (obećao sam samom sebi), potpomognuta Covid lockdown-om. Ova se završila penjanjem na 97, a potom silaskom na 81 kilogram. Kako sam uz dijetu radio dosta vežbi, osetio sam potrebu da malo trčim i testiram svoja kolena, leđa, i opšte stanje duha i tela.
Ništa ne boli.
Izlazim opet, i opet, i opet. Super je.
Misao o polumaratonu se odjednom vratila iz nekog prašnjavog ćoška mog uma.
Da, mogao bih možda da izvedem to na jesen. Da vidimo kalendar trka. Novi Sad, krajem juna. Preambiciozno. Nije preambiciozno, kaže moj drug Aleksa. 10km. 17km.

25. jun, Novi Sad. Moj prvi polumaraton. Neiskustvo je doprinelo da krenem prebrzo, i onda je od 13. kilometra do kraja bila uglavnom užasna kriza. Ali na kraju svakog od četiri kruga vidim najmilije osobe koje navijaju, šalju mi poruke, i daju mi snagu da ne odustanem. 2:00:42.
Sedim na travi, naslonjen na zid, jedem sendvič dok mi se čini da umirem, i pitam se - koja budala uradi ovo dva puta zaredom?!

Trčanje je, između ostalog, zanimljivo i zato što napredujete jako brzo, ukoliko ste iole konzistentni. Tako sam i ja, nakon još dva polumaratona, odlučio da želim da se oprobam u Filipidesovoj disciplini, odnosno da budem budala iz prethodnog pasusa.
Velikih 42195m.
Pavle, drug maratonac koga sam upoznao zahvaljujući Zrenjaninskom polumaratonu, daje mi milion korisnih saveta.
Shvatam da za maraton mora biti mnooogo formalniji plan i program. Tražim nešto što podrazumeva tri trčanja nedeljno, ne verujući u svoju organizaciju vremena. FIRST program, 16 nedelja. Računam da bi maraton u martu bio idealan. Rim, Barselona, Limasol. Kipar deluje najravniji, avion i kotizacija su ubedljivo najjeftiniji.
Prijava completed!

Moram da istaknem dve velike greške koje sam napravio.
Prvo, nisam verovao da ću ispratiti plan, pa sam ostavio nekoliko nedelja 'viška'. To je samo doprinelo tome da vrhunac forme dostignem početkom februara, i bilo je nemoguće da ga održim do polovine marta.
Drugo, long runs se trče lagano, tako da puls nikada (ili skoro nikada) ne ide u zone 3, 4 i 5. Ja sam dokazivao sebi da svaki long run mogu da istrčim planiranim maratonskim tempom. Time sam uskratio sebe za kvalitetniju aerobnu bazu koja bi mi na samoj trci jako značila.

***

Hotel je blizu starta, tako da smo odmah po izlasku upali među ljude koji se zagrevaju. Nervoza sve više ustupa mesto uzbuđenju. Ja sam maratonac, sad samo treba to da formalizujem. I to, nadam se, za manje od četiri sata (na početku priprema sam se nadao 4:30 rezultatu, pa je to postalo 4:15, pa je to postalo sub-4).
Muzika trešti.
WC, checked.
Zagrevanje.
Stojim među ljudima i čekam znak. Jovana mi maše i šalje poljupce.

Pucanj.
Uključujem sat.
Ne brzaj, ne brzaj, ne brzaj.
Posle par stotina metara je okret, pa opet prolazim pored Jovane. Snima me i distribuira svima koji su ustali tako rano zbog ove trke. Lepim se za jednu devojku koja ide malo brže od mene. Pratim je nekih osam kilometara, onda ona posustaje. Tražim svog sledećeg pejsera.
Već postaje toplo, srećom zasad povremeno postoji hlad.

Inače, staza je takva da se ide na jednu stranu otprilike devet kilometara, daleko van Limasola. Onda se vraćate tuda, kroz sam grad, odlazite na drugu stranu nekih 12km (klasična magistrala-divljina), i ponovo se vraćate nazad u grad.

Obišao sam drugog, trećeg, četvrtog pejsera. Te male igre drže me budnim, ljudi usporavaju a ja sam i dalje skroz ok. Pace je konstantno oko 5:27min/km. Sada je to već zaliha od 5 minuta koju si napravio, kaže matematičar u meni. Približavam se gradu. Prolazim deo šetališta oko starta.
Gde je Jovana? Da li je moguće da je nisam primetio, a ni ona mene, i da je neću videti do kraja?
Nije. Nije moguće. Došla je do hotela i tu me čeka i navija. Ne brini, i dalje sam ok, ma šta ok, kidam. 19 kilometara iza mene, još malo pa mogu da brojim unazad, tj. koliko je još ostalo. 5:27 pace, ako bi ostalo ovako možda mogu da siđem i ispod 3:55...

Izlazim iz grada. 22, 23. Vruće je. Kreće neka uzbrdica koja nije nagla ali dugo traje. Ili mi tako deluje. 24. Vruće je. Sad razumem zašto je start bio u 7:30. Druga strana ulice, ona kojom ću se vraćati, je u hladu. Eto, samo još nekoliko kilometara, pa sledi hlad nizbrdo.
Na maraton je bilo prijavljeno nešto preko 600 ljudi. Trenutno niko od njih nije ni ispred ni iza mene, i to barem 300 metara. I dalje je uzbrdo. I dalje je vruće.
25...
THE WALL. Jedan od najboljih albuma svih vremena. Nažalost, ne pričam o albumu.
Odjednom se osećam kao da imam 1% baterije. Noge su teške, vruće mi je, ne mogu da nastavim, nema šanse.
A problem kod maratona je to što kad udarite u zid posle 25 kilometara, treba da ubedite sebe da imate SAMO još sat i po da izdržite.

Hajde još malo, sad će hlad i nizbrdo, biće lakše. Evo, barem malo sporije. Ok, ostaje mi još 4 i po minuta 'zalihe'. Sedi, vidiš da si gotov, umrećeš. Vidi ovog što šeta, nema šanse, to neću biti ja, hajde još malo. 4 minuta zalihe. Dobro, i dalje upadam ispod 4 sata ako držim do kraja 6:00min/km. Sad će onaj antički grad, pa ćeš da uživaš dok prolaziš tuda. Jao pusti me antičkog grada, vidiš da umirem. Hajde, hajde, skoro si prešao 30, sad će okret. Nije još okret, kad će višeee.

Sad zamislite ovo iznad pa puta pedeset. I sa jako puno psovki. Tako je izgledalo moje trčanje od 25. do 35. kilometra.

35. Ok, nadalje je uncharted territory, 35 je najviše što sam ikada istrčao. Sad već mislim da ću izgurati do kraja bez šetanja. Ritam je sve slabiji, mirim se da ću biti minut ili dva iznad četiri sata, ali ne mogu više da se opterećujem time. 37... 38... To je to, ulazim u grad lagano, nećeš sigurno sad da staneš. 39...

Pored mene prolazi zvanični pejser sa 4:00 zastavicom. U tom momentu, moj sub-4 plan nestaje sa tim čovekom koji se lagano udaljava.
Ali, ja sam naručio graviranje medalje. Ako prva cifra ne bude trojka, to će me nervirati do kraja života.
Pobogu, to je samo 12-13 minuta. Prati ga. Prati ga, makar umro.
Ni sad mi nije jasno odakle sam izvukao snagu za tu završnicu, nakon sat i po pakla. Duša u nosu, ali zalepljen uz pejsera. 40, 41, skoro 42. Ciljna ravnina. Obilazim pejsera. Čujem u daljini Jovanu koja urla - 'AJDEEEEE. Još 200, 100, 50 metara.
Cilj.
3:59:07.
Medalja.

Ležim na travi, nesposoban da se pomerim.
Nemam nikakav osećaj, potpuno sam prazan i fizički i psihički. Samo po Jovaninom osmehu vidim koliko je ovo veliko. Ja sam maratonac.

Ženo, 'ajmo na pivo.