Sretnimo se
na Sretenje

Ova priča posredno počinje 29. januara u 16:21, kad mi je Mića (drugar kog sam upoznao u potpuno drugom kontekstu nekoliko nedelja ranije) poslao poruku - "Možda će ti biti zanimljivo ;)"
To što će mi možda biti zanimljivo jeste prijava za trčanje od Inđije do Novog Sada. Idemo da stignemo studente koji pešače iz Beograda.
Naravno da sam za. Ionako hoću da poludim što nisam krenuo peške.
Potencijalno 35km, a od Boke nisam potrčao preko 15. To sam potisnuo, kao i svaki pravi trkač.
Javlja mi se Tomislav. Pa Jana. Pa Marijana, moja saputnica iz Boke. Sad mi je cela ideja još draža.

Petak popodne, 31. januar.
Krećemo iz centra Inđije. Nas sedamnaest. Svi nam mašu i trube iz kola, a mi se osećamo kao heroji. Vreme je divno, policija ide ispred i iza nas, ćaskamo, uživamo, puštamo muziku.
Koristimo nizbrdicu posle Banstola da jurimo, kao najsrećnija dečja igra. Studente stižemo na izlasku iz Karlovaca, nakon 24km. Svi se slažemo da nam je ovo možda najdraže trčanje ikada.
Nastavljamo peške u studentskoj koloni, kroz Petrovaradin, kroz ljude koji plaču, koji nas grle, koji nam daju i hranu i piće i dušu. Na brzinu se presvlačimo u Petrovaradinu. Dalje, preko prepunog mosta. Čovek mi daje kesicu sa pecivom na kojoj piše 'za kasnije' i pored je nacrtano srce. Dalje, do železničke stanice.
Nikad više joj neću prići tako blizu.

***

Nedelja, 9. februar.
Entuzijastična 'Trčim za studente' ekipa već deseti put nedeljom trči od FDU do nekog fakulteta. Ovaj put i ja učestvujem, idemo do ETF-a. Upoznajem neke nove, drage ljude. Atmosfera je očekivano drugarska.

Isti dan, uveče. Organizuje se doček studenata trkača iz Kragujevca.
Priključujem se Bogdanu i Marku, momcima koji idu kolima kako bi sačekali studente na otprilike 12km od Hrama. U momentu kad smo se parkirali stižu studenti, sa nekoliko ljudi koji ih prate od Avale.
Trčimo zajedno iza njih, pokušavamo da im pružimo podršku, jer su već na izmaku snage (devojke deluju svežije od momaka). Kroz Kumodraž srećemo ljude pored kuća koji mašu, tapšu, imaju spremnu vodu i hranu za studente. Na Trošarini je karneval, koji se prenosi kroz Vojvode Stepe skroz do Autokomande. Kreće trčanje - sada svih pet studenata zajedno. Kako se približavamo Hramu sve je više ljudi i sve je luđa atmosfera.
Studenti su nam uručili poziv.
Sretnimo se na Sretenje.

***

Par dana kasnije, vidim ideju o štafetnom trčanju od Orašca do Kragujevca.
Ja moram da učestvujem.
Ma ne da učestvujem, ja moram da pokušam da istrčim celu deonicu.
Sretenje. Orašac-Oplenac-Kragujevac. Od 1804. preko 1835. i direkt u ovu blesavu 2025. godinu. Moram. Google Maps kaže 53km. U glavi mi se ukazuje Maršal Eriksen - I can run that far!
Cimam organizatore. Ispostavlja se da je Ivana, osim što je legenda blokadnih palačinki, ujedno i dobrovoljac za vožnju do Orašca, a ujedno i moja komšinica. To je to. Krenuću sa njom i pokušaću celu rutu. Tomislav i Jana mi se javljaju i za ovu avanturu. Njihov plan je da se uključe malo posle Oplenca i da probaju do kraja. Sjajno.

***

Subota, 15. februar.
Pola 5 ujutro. Stojim pored prozora, nimalo iznenađen činjenicom da sneg veje prilično snažno. Kako drugačije, smejem se sam sebi.
Čekam Ivanu na izlasku iz naselja. Osećam da su mi noge već pomalo mokre.
Pokret.
Na Medaku nam se priključuje i Nino, i krećemo put Orašca (nakon što smo nas dvojica bezuspešno analizirali kako da zakačimo Ivaninu prednju tablicu koja je otpala).
Ćaskamo usput, o poslu, o trčanju, o avanturi koja nas čeka za sat vremena. Pred Topolom prolazimo pored ultramaratonaca koji su prethodne večeri krenuli iz Beograda ka Kragujevcu.
Trubimo i fotkamo ih.

Od Oplenca do Orašca idemo taksijem - Ivana trči od Orašca do Oplenca, pa je na taj način automobil čeka na cilju. Taksista priča priču cele Srbije - ovde vam nije ostalo ni tridesetoro dece, a nekada je bila puna škola. Sin mu je u Švedskoj, otišao je kad su mu tražili da uđe u stranku da bi dobio posao. Sada je tamo dobio nagradu za najboljeg mladog menadžera. Desetine hiljada takvih priča, i stotine, ako ne i hiljade naselja koja se prazne, koja postoje samo u sećanjima nekolicine ljudi koji su i dalje tu. U trenutku mi je užasno teško. Valjda sve ovo što se sad dešava konačno može da obrne taj tužni proces.

Orašac.
Par desetina nas trkača, i barem pet puta toliko policijaca. Ovde će se održati zvanična državna proslava, pa nam ne daju da odemo do Karađorđa zarad fotkanja. Ništa, fotkanje na ulici, ništa nam neće ovi dan pokvarit.

Polazak.
Sneg, bljuzga i ozbiljna uzbrdica na samom startu. Uh, nije valjda ovakav teren baš sve vreme... Ogromna koncentracija je potrebna jer sve deluje jako klizavo, mogu da vizualizujem kako gubim koleno ili neki drugi zglob. Već na prvom račvanju nismo sigurni idemo li levo ili desno. Zbunjeni mi - zbunjeni policajci iz pratnje. Željko kaže levo.
Krenulo je ćaskanje, krenule su šale na račun povreda, umora i hladnoće. Približavamo se Aranđelovcu i prvoj izmeni.
Đorđe nosi ustaničku zastavu, ceo prolazak kroz snežni i istorijski bitan kraj naše države deluje jako inspirativno i romantično i patriotski u isto vreme.

Aranđelovac.
Čeka nas desetak trkača koji se ovde uključuju. Ali nas čeka i lokalna ekipa sačinjena od najdivnijih žena na svetu. Urme, kivi, mandarine, banane, jabuke, kolači, roštilj, kafa, čaj, sa sve onim finim šoljicama koje se iznose samo pred važne goste. Dirljivo je beskrajno, jedino što mogu jeste da ih sve izgrlim i da im se deset puta zahvalim i da se fotkamo. To i činim.

Krećemo dalje. Željko i Đorđe staju, pa će se opet uključiti od Oplenca, a ja koristim priliku da postanem barjaktar. Trčimo. Osećam neskriveni ponos što mašem ustaničkom zastavom. Kao neki Filipides koji ide da javi studentima da su pobedili. Hvala Aranđelovcu za ovu uspomenu.

Sad smo već uhvatili neki svoj ritam, imamo i interne fore. Jelena je izračunala da od Orašca do Oplenca ima petnaestak kilometara, više od onoga što je ikada ranije trčala. Međutim, ispostavlja se da rutom kojom idemo, preko Aranđelovca, ima i celih dvadeset jedan. Njen prvi polumaraton. Hrabrimo je tako što u svakom momentu do Oplenca govorimo - tu smo, tu smo, ima još samo desetak kilometara.
Ivana je navikla na rano ustajanje, energija joj ne jenjava, već planira ćevape na Oplencu i razmišlja gde će montirati štand za palačinke u Kragujevcu.
Bojana je jako prijatna i obrazovana osoba koja radi u muzeju. Pričamo o istoriji, trčanju, svemu.
Onda svi zajedno upadnemo u neku političku diskusiju. Nula sekundi dosade.
Uz sve to, od Aranđelovca imamo dodatnu pratnju. Kuče Ljubica (tako smo je nazvali) pratila nas je punih sedamnaest kilometara. Na jednoj kratkoj WC pauzi Ivana i ja ulećemo u radnju i kupujemo joj hranu.

Teren je nezgodan jer je sve vreme uzbrdo i nizbrdo. Ali je sad vreme savršeno, ništa ne pada, hladno je, a pored puta je sneg. Kako je lepa ova naša zemlja! - ovo je skoro svako izgovorio bar jednom. Prikupljamo i sledeću ekipu i nastavljamo ka Oplencu. Uzbrdo je, teško je, lepo je.

Stižemo i penjemo se skroz do crkve. Tamo nas čeka ozarena ekipa trkača koja se zagreva i ne može da dočeka svoje učešće u ovoj akciji.
I ponovo doček, ovaj put od strane ljudi iz Topole. Kiflice, čaj, keks, voćke.
Neka baka mi pruža rakiju.
- Da ne nastavljam dalje sa trčanjem, vrlo rado bih uzeo, hvala, divni ste.
Grupno fotkanje ispred crkve Svetog Đorđa.
Željko koji se ponovo uključuje kaže - vreme je.

Nastavljamo. Skroz novo društvo - odmorno. Kuku, ako će ovako da forsiraju, ima da crknem do izlaska iz Topole.
Srećom, raslojavamo se na dve grupe, a ja se držim one sporije. Čekam Junkovac, i drugare koji počinju od te izmene. Stižemo tamo posle nekoliko kilometara. Gledam u sat, ja sam ih nakupio skoro 27. Ceo Junkovac je uzbrdo, i to traje i traje. Dokle ovako, aman?!
Evo je izmena. Jana, Tomislav i Anđela se deru iz daljine, čim su me spazili. Grlimo se, mnogo sam srećan što ih vidim.
Pričaju mi kako su sedeli u kafani čekajući nas, kako ih je gazdarica častila pićem i poklonila im flašu rakije. I dalje živimo među ljudima koji ne kalkulišu. Činjenica da volimo i podržavamo studente na ovom putu otvara sva vrata i sva srca.

U sledećem selu nailazimo na pumpu, pa Jana i ja odlazimo u WC iza iste. Pripremamo se da krenemo dalje, prilazi nam čovek koji radi na pumpi:
- Deco, želite li vodu, kiselu vodu, sok?
- Ne treba, hvala, prilično smo se opremili.
- Ako želite bilo šta, neki čips, nešto za piće, molim vas uzmite, želim da vas častim što ovo radite.
Toplina. Ljudi uživaju da budu dobri jedni prema drugima. Živimo utopiju, lepo je, kako god se sve razrešilo. Lepo je.
Toma mi daje neki zamotuljak u alu-foliji.
- Šta je ovo Tomo, nešto psihoaktivno da izdržimo?
- Nikola i Goca (ljudi koji voze jedan od automobila u pratnji) su pravili energetske kuglice. Probaj, odlične su (potvrđuju i Jana i Anđela).
Stvarno su dobre.
Nastavljamo. Ne prođe pedeset metara a da ne naiđemo na neku baku koja maše iz svog dvorišta. U svakoj vidim moju baba Smilju, i tačno znam kako bi ona isto ovako dočekivala i studente i nas, kako bi mahala i verovatno izbacila neku šeretsku foru, kakvu samo Sremci umeju.
Dobri su ovo ljudi. Siromašni, prostodušni, usamljeni, ali pre svega dobri.
Ok, možda ne baaaš svi ljudi - dobijamo i prvi hejt, u Natalincima. Deda stoji pored puta i psuje nas kako god se seti. Ako ti je tako život lakši, udri, mi ionako samo trčimo.

- Moraš da napišeš tekst o ovome, iako nije zvanična trka.
Smeškam se Tomi i shvatam da je potpuno u pravu. U suprotnom, kad jednog dana sve ovo budem prepričavao nekome, neću verovati da se zaista desilo.

Na deonici smo koja je poprilično ravna. Kršim staro pravilo za izbegavanje baksuza i govorim naglas - pfff, ako će sad sve biti ovako ravno, mogu da trčim koliko god treba.
Spoiler alert: nije.
Stižemo do mesta gde treba (vizuelno potpuno nelogično) da skrenemo na neki letnji put. Pravimo kratku pauzu jer smo se raslojili, pa da se okupimo kako niko ne bi promašio skretanje. U tom čekanju, pored nas prolaze tri autobusa puna starijih ljudi. Mi im mašemo. Onda shvatamo da su to ljudi koji su organizovano vođeni u Orašac na državnu priredbu. Shvatamo to po njihovom pokazivanju srednjeg prsta i bekeljenju (za koje imaju bar sedamdeset godina previše da bi ikako bilo simpatično).

Policajac iz pratnje nam objašnjava elevaciju narednog dela puta. Ispostaviće se, potpuno nasumičnu i pogrešnu - sad vam je petsto metara nizbrdo, pa tri kilometra uzbrdo, pa onda ravno. U realnosti, uglavnom je uzbrdo, i sad već osećam ogroman zamor, ne mogu više uzbrdo (cela trasa je imala blizu 600m uspona, solidan trail). 37km. Po realnoj ruti, ovom kojom se krećemo, ukupna razdaljina nije malo više od 50 kilometara, nego ozbiljno preko 60. Ok, neću trčati baš celu deonicu, ali moram da izguram 42,2.
Hukćem ali je sve realnije. Jana, Anđela i Toma me bodre i ne daju mi da stanem.
Maraton! Nastavljam još malo, da stignemo do poslednje štafetne izmene, tamo su i automobili za nas 'ranjenike'.

43,5. Ozbiljan poduhvat. Pozdravljam se sa drugarima i stajem.
Ulazim u prvi dostupan auto, kod Nikole i Goce, najdivnijih ljudi ikada.
Na zadnjem sedištu je Sava, još jedan novi poznanik, dečko koji je danas istrčao preko trideset kilometara iako se ne bavi trčanjem. On je ušuškan u Gocino ćebe i pije čaj.
Meni moji trenutni roditelji naizmenično pružaju bananu, vodu, rakiju, čaj i projice.
Sava i ja na zadnjem sedištu - tako ušuškani - delujemo kao neka dečica, i to je jako smešno i jako lepo.

Stižemo u Kragujevac, nalazimo parking na kilometar od mesta protesta. Čekamo da trkači stignu, plan je da se ovde skupimo i svi zajedno utrčimo u grad. To čekanje traje skoro dva sata jer smo ipak prešli dvadesetak kilometara autom.
Ivana je negde na potpuno drugom kraju grada. Kod nje su mi suve stvari. Hm, možda ovaj deo nisam dovoljno promislio unapred. Srećom, Nikola vadi suvu majicu, Đorđe (koji je takođe na istom parkingu) vadi suv duks, i sad se malo manje smrzavam. Naši 'roditelji' pričaju sa ostatkom pristiglih trkača na ulici, a Savu i mene su ostavili u upaljenom autu da se grejemo.
Koristim ovu pauzu da se javim svima, da proverim gde je Jovana, kako ćemo se naći, i slične logističke stvari.
U jednom momentu shvatam da ne čujem žamor trkača. Nema nikog na parkingu. Brzo izlazimo, i shvatamo da su trkači izašli na ulicu - stiže poslednja štafetna izmena.
Okupljamo se i krećemo lagano da trčimo. Nije naporno, obzirom da se hladim prethodna dva sata nakon tolike distance.

Posle jednog kilometra ulazimo u grad, i sad nas stižu emocije. Dvokilometarski špalir - ljudi tapšu, mašu, viču, plaču, snimaju nas, bacaju pet. I mi se deremo, koristimo pištaljke, plačemo, želimo da u isto vreme zauvek upijemo ove trenutke i da izbacimo sve ono što nas guši. U jednom momentu vidim Jovanu i Marka i mašem im.
Stižemo do dela gde više nema ljudi, i malo smo zbunjeni - šta sad, kako nastaviti ovaj dan, kako obraditi sve što se desilo od jutros?
Fotkamo se i pozdravljamo, zahvaljujemo se jedni drugima za ovo iskustvo.

Ivana, Bojana, Nino i ja idemo do Ivaninog auta, da se konačno lepo presvučem i pokupim svoje stvari. To činim u toaletu obližnjeg Metro-a. U autu me, osim stvari, čeka i sendvič koji mi je Ivana spremila. Lepota je uvek u tim suptilnim sitnicama.
- Drugari, mnogo sam srećan što smo se upoznali. Biće valjda još ovakvih akcija pa se vidimo.

Odlazim nazad u centar.
Nalazim se sa Jovanom, posle srećem i Ivicu, Filipa, Mlađu, Anu, Petra, gomilu dragih ljudi - mojih ljudi.

I sve je divno.

Dok ne primetiš petnaest praznih stolica na obali Lepenice.