Čarolija u Transilvaniji

Ta misao dovela me je do impulsivne odluke da prijavim dva maratona tokom proleća. Očekivano.
Gledam kalendare trka, istražujem.

Tokom tog perioda, krajem oktobra meseca, desila se Ečka i novi rekord na 5km (20:59) uz podršku Petre i Ukija i uz standardno druženje sa dragim ljudima. Samo pet dana kasnije, pošao sam u šetnju od Beograda do Novog Sada kako bih prisustvovao skupu kod železničke stanice. Dostojanstveno, drugarski, tužno, pa na momente zabavno, jedno od onih iskustava koja ostaju sa vama zauvek, sa sve kasnom večerom u Inđiji kod mojih roditelja.

Cluj-Napoca i Salzburg. To je moj konačni odgovor. 3. novembar mi je ujedno prvi radni dan u novoj firmi, idealan trenutak za nove početke i odluke. Prijavljujem oba maratona. Sedam nedelja između njih, ali šta zna luda glava.

9. novembar, ulična trka Pančevo. Nisam imao bilo kakvu dužinu ni ozbiljne intervale nakon Minhena, i zaista ne očekujem ništa. Danas je dovoljno samo da završim i posle idem na još jedan protestni skup, svakako je Boka u decembru, tamo ću probati da probijem 1:40. Krećem brže od planiranog (I'm only human after all), ali to ne deluje tako strašno. Samim tim, kako završavam koji kilometar, tako mi novonastala ambicija da držim pejs oko 4:30 deluje sve manje neverovatna. Staza je lepa, delom kroz centar ovog divnog grada, delom po nasipu. Jedina mana je što je baš loše izmerena, trči se četiri kruga, ali krug je kraći čak 400 metara. Ostaje mi dovoljno snage da ubrzam poslednjih par kilometara, i završavam trku prosečnim pejsom 4:29. Vreme od 1:26 minuta ne mogu da računam, naravno, ali i da je bila normalna dužina ovo bi bilo koji sekund ispod 1:35. Au.

Inače, Milan je odlučio da malo promenimo pristup u ovom ciklusu, te imam manje velikih dužina, ali zato svake nedelje po dva treninga brzine.

Boka.
Ove godine cimer mi je Nino, drugar koji neumorno trči za studente iz vikenda u vikend. Tako smo se i upoznali, onog magičnog jutra kada smo trčali ka Kragujevcu. Retko pozitivan i opušten lik, živeće trista godina.
U poslednjem momentu priključuje nam se i Sikirica, koji sa ozbiljno povređenom rukom ne može da trči, ali mu je Boka ostala u lepoj uspomeni (kao i meni) pa ne želi da propusti druženje.
Tamo je kao i prošlog puta plejada dragih i poznatih ljudi - srećem Slavka, Mimija, Jadranku, mnoge druge. Prepoznajem Anu sa WhatsApp grupe Milanovih trkača, upoznajemo se i zajedno idemo na dogovoreno okupljanje. Milan ima energiju na koju se lepi sve neki fini svet, i onda je uvek uživanje upoznati to društvo. Pošto smo Anu sreli prvu, i shvatili da smo na istoj talasnoj dužini, nakon kafića Sikirica i ja odlazimo sa njom i Jasnom (dve devojke iz Hamburga koje su se nedavno upoznale zahvaljujući tome što obe treniraju kod Milana, i onda postale nerazdvojne - pa posle kažite da trčanje nije magično). Imam već iskustvo najbolje paste i čizkejka od prošle godine, pa izigravam vodiča, a zauzvrat dobijam dve nove i drage prijateljice.

Trka. Već sam pokazao u Pančevu šta mogu, ako bude i ovde ispod 1:40 ekstra, ali i ovaj put sam relaksiran po tom pitanju. Zajedničko zagrevanje koje svima diže moral. Sve kreće sjajno od samog starta. Dva-tri kilometra neznatno sporije, potom hvatam 4:25 pejs i držim ga sve vreme. Vazduh je svež, ja se osećam sjajno, srećan sam što ove godine ne moram pred ciljem da se okrenem i krenem nazad kao kada sam trčao maraton. Prešao sam petnaest kilometara i sad već opsesivno računam - i da spustim brzinu na 5:00 do kraja, idem ispod 1:35. Ali ne dopuštam sebi to spuštanje, naprotiv, pojačavam poslednja dva kilometra jer osećam da je moj dan. U tvrđavu ulazim pored jednog momka i počinjem sprint, on se odaziva i to se pretvara u najlepši finiš ikada, ulećemo obojica kroz cilj urlajući od uzbuđenja (i time dobijam najbolje fotke sa trke ikada), sledi minut pauze za uzimanje vazduha, prilazim mu, pružam ruku i govorim - kako smo ga dovršili, bravo, hvala ti! Smeje se i potvrđuje.

1:33:29. Upravo sam istrčao polutku pejsom 4:24. To bi mi pre par meseci zvučalo kao naučna fantastika. Nikog od poznatih oko mene, a treba mi zagrljaj i da plačem od sreće.

Vraćam se u ciljnu ravninu. Stiže Ana, oborivši svoj rekord na 21km. Potom i Jasna sa rekordom. Malo kasnije Anastasija sveža i presrećna završava svoj prvi maraton, i to sjajnim vremenom. To me raduje kao da sam ga ja istrčao. Onda doleće i Duška, žena inspiracija, koja takođe obara maratonski rekord. Plače Duška, plačemo i mi, jer svako od nas zna šta znači spremati polumaraton ili maraton, kakva su odricanja i volja potrebni, i da je taj prolazak kroz cilj ogroman kao planina. Plus pomno smo pratili jedni druge u tom procesu.
Kaže Ana - ne bih mogla ceo maraton nikada.
Mhm, važi.
Milan donosi picu, počinje žurka i proglašenje, Ljubica dobija sat na lutriji, Nino se pojavljuje niotkuda sa silnim pivima. Ne može se atmosfera u Boki prepričati, samo je prijavite.

Tri dana kasnije počinje prijava za Valensiju u vidu lutrije. Prijavljujem se. Kao i Ana, koja je pre tri dana rekla da nikada neće trčati maraton. Hehe, uvek je isto.

Nastavljam sa pripremama. Sad sam potpuno svestan šta mogu.
21. decembar, lagano rastrčavanje. Još pod utiskom Boke razmišljam o martu i Rumuniji i kreću mi suze. Počinjem intenzivno da razmišljam o tome kako napraviti dobar balans, jer istovremeno moram da dopustim sebi loženje i maštanje, to mi je neophodno da bih izgurao ceo proces, ali ne smem da dopustim da me to na kraju pojede i blokira.

1. januar.
Milan me je par dana ranije pitao hoćemo li da otvorimo godinu sa 26 minuta ili 26 kilometara, i odluka je pala na dužu varijantu. Jedno od najlepših dugih trčanja ikada - prazan, tih, pitom i osunčan grad. Prvi januar, idealno vreme za biti naivan, ali zaista je delovalo kao da mi grad govori da će sve biti u redu.

U januaru otkrivam ASICS Frontrunner konkurs i odmah se prijavljujem, kao i velika većina mojih poznanika trkača. To bi bio divan podsticaj i prilika za povezivanje sa mnogim trkačima. Par nedelja kasnije vidim da nisam odabran, ali sam bar došao do zaključka da mi je bilo zabavno da pravim reel prilikom prijave, i da želim češće da objavljujem stvari koje imaju veze sa trčanjem. Sa druge strane, stiže mejl da sam izvučen za Valensiju. Kao i Ana, Jasna, Nino i mnogi drugi.

8. februar - sezonu započinjem na Zimskoj noćnoj sedmici. 29:43, tačno ono čemu sam se i nadao. Ekstra.
21. februar - prvi put trčim preko 30 kilometara od Minhena. Tek tokom long runa shvatite da Beograd zapravo nije toliko velik.
22. februar - Love run. Vanja i ja trčimo mix štafetu (2x5). Ja sam dan ranije trčao 31km, ona je prethodnih par meseci trčala manje nego inače, ali nas entuzijazam ne napušta.
Završavamo kao drugi, uz to uspevam da popravim PB na 5k (20:13). Moje prvo postolje, hvala Vanja, osećam se kao Kipčoge.
27. februar - 10x200m intervali. Tokom jedne od poslednjih pauza ukazuje mi se Sifan Hassan i njen čuveni "zašto ja mislim da želim ovo, šta nije u redu sa mnom" govor. Tako se trenutno osećam.

Da, maraton je prilično ljubomoran i posesivan partner u toj vezi, nikako ne trpi da mu se posvetite polovično. Začas vas pretvori u osobu koja sve svoje vreme planira u odnosu na treninge. U osobu koja je uvek gladna, koja je uvek nedovoljno naspavana, koja manično leti i tone u zavisnosti od toga kako je prošao trening.
I svakako morate da se pomirite sa činjenicom da vam sva disciplina i odricanja ništa ne garantuju. Ništa vam ne pripada, baš ništa. Možete samo da zavolite proces, a od trčanja ćete svakako dobiti mnogo više nego što ste uložili, samo što to neće uvek biti izraženo kroz brojku na cilju.

07. mart - Srebrno jezero, takođe tradicionalno. Tog dana je inače trebalo da trčim 4x8, pa je Milan došao na zabavnu ideju - taman, istrči trku, pauziraj par minuta pa istrči još 8km.
Na ovoj trci uvek je mnogo dragih ljudi, dobra klopa, lep ambijent pored jezera. Maki mi govori tokom zagrevanja da mu je maraton previše, polutke su prava mera. Uvek se radujem neizbežnoj promeni tog stava koju je i on najavio samo par dana kasnije.
Iako je cela nedelja bila naporna (16x400m samo par dana ranije), trku sam krenuo jako od starta, željan da vidim kako će telo prihvatiti. I sve je išlo prilično dobro, teško ali i dalje pod kontrolom, sve do okreta. Od 12. do 16. kilometra vetar je toliko jako duvao u prsa da mi je delovalo kao da stojim. Ipak, završavam jako, za 1:33:33, samo četiri sekunde sporije od Boke. Plus, za divno čudo, posle kratke pauze zaista trčim još 8 kilometara i nije mi strašno. Spreman sam za Rumuniju, nema sumnje.

14. mart - zborovski marš oko Beograda, provodim dan u šetnji dugoj 40 kilometara. Dan punjenja dobrom energijom, sa sjajnim dočekom na Autokomandi a potom i na Studentskom trgu.
15. mart - poslednja dužina pred Rumuniju. U planu je 36 kilometara. Pošto sam juče šetao ceo dan, danas se trudim da ovo istrčim sporije nego inače, da to zaista bude zona 1 ili zona 2 skoro sve vreme. Osećam zatezanje u Ahilovoj tetivi desne noge nakon nekog vremena, odlučujem da skratim nekoliko kilometara da ne bih rizikovao pa završavam na 30km.
16. mart - Ahilova prilično boli, deluje mi kao da danima neću biti sposoban da potrčim. Nadam se da je ovo ipak privremeno. Naravno da si preterao prošlog vikenda.

Celu nedelju provodim naizmenično sa ledom na nozi, kremama, statičkim izdržajima koji bi trebalo da ojačaju tetivu, i dva kratka rastrčavanja na traci. Deluje mnogo bolje, pa u nedelju izlazim na 2x5 progresivni trening. Nažalost, nakon njega ponovo osećam bol, ali sad kreće i spoljašnja strana stopala. Oštar i jak bol pri nekim pokretima. Tešim sebe da na ovaj način bar nisam opterećen trkom i rezultatom, jer više nisam siguran ni da li ću istu izgurati. Tešim sebe i da trka vrlo lako može da ispadne ekstra, baš zato što sad sve deluje kao raspad sistema. Odlazim u FitFizio da odradim bar jedan tecar tretman pre polaska u Rumuniju. Luka i Dejan me donekle umiruju.

Petak - Uroš, Jovana i ja stižemo u Rumuniju. Odlazim do hale u kojoj se preuzimaju startni paketi, to mi je omiljena aktivnost koja me potpuno ubaci u trkačku atmosferu. Majica, bandana, lepa trkačka torba, par suplemenata plus fotografije nakon trke - teško da možete da prođete bolje za 50e. Noga me malo boli tokom te šetnje. Samo da se zagrejem i krenem u nedelju, onda će biti ok.

U svakoj porodici postoji jedan štreber koji opsesivno planira - kod nas sam to ja. Odlazimo do jednog od restorana koji su uspešno prošli research fazu, potom do glavnog gradskog trga koji je jako lep. Ljudi su izuzetno neopterećeni i ljubazni, što dodatno doprinosi celom utisku.

Subotu započinjemo doručkom u preslatkom mestu koje pušta Still Corners i Khruangbin. Potom odlazimo do nekadašnjeg rudnika soli - Salina Turda, sada turistička atrakcija, idealno za kišni dan. Sve izgleda kao scenografija nekog postapokaliptičnog filma. Ja proveravam korake na satu, Milan mi je naredio da ne napravim više od 8000 danas.
Vraćamo se, ručamo, potom odlazimo u Steampunk Transylvania - mali ali ekstremno zanimljiv muzej sa najboljim vodičima i gomilom retrofuturističkih stvari. Apsolutna preporuka.
Smeštaj, ležem rano jer se između ostalog ujutro pomera sat što mi krade šezdeset minuta sna u najgorem mogućem momentu, ali šta je tu je. Kao i uvek, to ne znači da ću rano i zaspati, iako sam rasterećen i uopšte ne razmišljam o trci i svim mogućim ishodima.

Nedelja.
Budim se oko 6 (5 po vremenu u Srbiji, odnosno 4 jer se pomerio sat, prelepo). Doručkujem, pijem kafu, proveravam petnaest puta da li sam sve spakovao. Papir kaže "ponesi vodu". Do starta mi treba desetak minuta peške, trka počinje u 8:30 pa krećem oko 7, da mi ostane dovoljno vremena za sve. Usput jedem urme.
Stižem, skidam se u šorc i majicu, pakujem gelove po džepovima, telefon, maramice, flašicu vode koju uvek nosim. Ostavljam stvari u garderobu i dobijam broj 1. Da, toliki sam štreber. Odlazim još jednom u toalet za svaki slučaj, lagano srčem gel i prelazim do stadiona (garderoba je u hali koja se nalazi 200m od stadiona na kom su start i cilj trke).
Napolju je trenutno hladno, ali i dalje verujem da su kratki rukavi pravi izbor. Lagano džogiram nekoliko minuta napred-nazad. Na stadionu još uvek nije gužva ali je doživljaj sići na atletsku stazu, ceo ambijent je sportski i lep. Zagrevanje.
Pravim par fotki, javljam svima da sam super pre nego što počnemo.

Start.

Kada sam istraživao stazu, delovalo mi je da je prilično loša, jer izgleda kao da se milion puta ide nekim istim ulicama tamo-amo, a kad se prođe 21km onda sve to još jednom.
Međutim, prethodna dva dana sam već zavoleo taj deo oko centra, pa ga doživljavam kao svoj. Milanov savet je da što manje gledam na sat, osim na samom početku, a i to samo da ne bih brzao. Ima smisla, 4:57, usporiii, trudim se da uhvatim neki prirodni ritam ali bez brzanja. Ono što je drugačije jeste baš ono što sam trenirao u glavi - ne opterećujem se, nisam dopustio da me uzbuđenje pojede, niti dopuštam da odmah preuveličavam svako odstupanje pulsa. Osećam se jako dobro, plus noga me zasad ne boli.

Ulice kojima sam prolazio ovog vikenda, potom Piața Unirii - centralni trg. Ovaj maraton nije toliko popularan pa nema previše trkača ili publike baš na svakom koraku, ali tamo gde ima ljudi, jako su srdačni. Organizatori su to nadoknadili muzikom na svakih par kilometara, mahom su to mladi bendovi koji pritom sviraju odličnu muziku, bar za moj ukus. Uz muziku, često su tu i volonteri koji iz sveg glasa navijaju i bacaju pet. 5:17, 5:10, 5:02. Školski sam disciplinovao sebe tokom prva tri kilometra, sad silazim malo ispod 5:00 i pokušavam da tako idem sve vreme. Uz što manje gledanja u sat, uživam i idem onako kako mi je prijatno.
Odlazim na stranu grada koju nismo obilazili i vidim još neke prelepe građevine.
Ponovo prolazimo preko istog trga, onda pored pice koju smo sinoć jeli. Tu ugledam i prezabavnu devojku iz steampunk muzeja koja je sinoć oduševljenog Uroša stavljala u vremensku mašinu.

Ulazim u park. Ide se do kraja istog, pa nazad drugom stazom, pa ulicom pored parka, pa nazad - primer tog tamo-amo trčanja, ali mi je još uvek sve toliko lepo da mi je i to potaman.
Odlazi se pored stadiona i hale na drugu stranu, pa opet napred-nazad, ulicom, pa obalom reke. Ahilova počinje da se javlja od petnaestog kilometra. Nadam se da neće postajati sve gore tokom trke, sutra nek radi šta god hoće.

19 kilometara. Noga se smiruje, dobro je. Jedan od mnogobrojnih mostića, ovaj ima ozbiljan nagib, koji umara iako je u pitanju samo par desetina metara. Uskoro je kraj prvog kruga, prelazim još jedan mostić, sad će još jedan nakon kog se ulazi na stadion. Sa ove muzičke lokacije kreće "Freed from desire". Rumunima je ovo jedan u nizu retro dance hitova. Meni u sekundi kroz glavu prolaze svi protesti, svi dočeci, sve šetnje, sva trčanja za studente na kojima su ljudi manično skakali uz ovu pesmu, žudeći za slobodom. Većina mojih prijatelja je trenutno u deset različitih gradova i opština, pomažu u kontroli izbora svesni da je moguće završiti uhapšen, pretučen, sa izbušenim gumama ili polomljenim telefonom. Počinjem da ridam i ne mogu da se zaustavim tokom cele pesme. Tek dolaskom do sledeće muzičke stanice, poslednje u krugu, dolazim sebi. "Supermassive black hole", Muse nikad ne izneveri.

Ulazim na stadion, prolazim polovinu trke. 1:45:12. Eto, ako bih uspeo samo malkice brže u drugom delu probiću 3:30 barijeru.

I dalje se osećam više nego ok. Gelove pijem na svakih trideset minuta, trudeći se da unesem 60g ugljenih hidrata po satu i da izbegnem kolaps pred kraj.

Opet do trga i ulicama dalje od njega. Rastavio sam krug na proste činioce da mi bude lakše - sad malo ovamo pa opet do trga, onda će brzo park a on je prelep, posle ideš pored reke, i kad se pređe onaj mostić to će biti 40, odatle ti ne treba nikakva taktika.
Trudim se da gledam na sat što ređe, samo kad me obavesti da je kraj kilometra, a i to ne svaki put. Trčim samo na osećaj, a osećaj me do tridesetog kilometra drži na 4:50 pejsu ili čak koji sekund brže. U jednom momentu priznajem sam sebi ono što bi me na početku preopteretilo - imaš ga. Imaš ga ovaj put, sići ćeš ispod 3:30. Počinjem da se smejem naglas.
"Killing in the name" pored staze mi samo potvrđuje tu misao.

Trideset. Ušao si u poslednji sat. Sad već osećam da postaje teže, međutim daleko lakše čak i od samog početka u Minhenu. Kontrolišem situaciju, sad je tu matematika da mi skrene misli. Ok, trenutno si već u zoni ispod 3:30 ako bude svaki kilometar okruglo pet minuta. Prolaze jedan po jedan, i dalje svaki par sekundi ispod tih pet minuta. Želim da zgutam i poslednji gel ali ne mogu, umreću od slatkoće. Preživeću tih četrdesetak minuta i ovako. Park je odavno iza mene, imam još poslednja dva prolaska pored reke i onaj deo oko samog stadiona. 35. Za divno čudo nikakvi grčevi. I opet kao prethodnih puta, ta misao istog momenta dovede do čudnog osećaja u listu. Znači to je u pitanju. Marš! Lupam sam sebi virtuelni šamar, dobro se osećaš, kakvi bre grčevi.

To je sad to. Deo koji se ne trči. Deo koji se osvaja. Najmanje nogama. Uvek naiđe momenat kad je toliko lakše racionalizovati i ubediti sebe da je ok da se uspori, da će i par minuta slabije biti ok, važno je učestvovati. I onda izvlačiš sve - svaki trening, ustajanje, uzbuđenje i suze, plus prethodna tri sata.
Pobediti sebe u tom trenutku, to je sve.
To je ono zbog čega plačemo gledajući snimke ljudi koji završavaju trke, jer znamo kakav ringišpil im se odvijao u glavi samo par minuta ranije.

Ne postoji razlog da usporim. Ne danas.

Mostić.
Kao da je Mont Everest. Nisam puno usporio tih par desetina metara, ali subjektivni osećaj je kao da sam ga prešao na jedvite jade.

40.
Ovde prestaje taktiziranje, gledanje u sat, računanje. Ubrzavam. 41. Još malo ubrzavam, stižem do poslednjeg mostića. Približavam se stadionu. Sat pokazuje 3:26. O da, definitivno je manje od četiri minuta potrebno. Još ubrzavam. Stadion. Prilazim cilju. Jovana i Uki vrište pored staze.

Kraj!

Završio sam.
Završio sam ispod 3:30. Uzimam medalju, stajem nekoliko metara dalje. Onda čučnem, pogledam medalju, zaplačem se na trenutak, ustanem, tražim moje pogledom, vrtim se, ne znam kako da obradim ovo. Evo ih.
Grlim ih i ljubim.
- Jesi ok?
- Ljubavi, osećam se kao apsolutni car, ne umem da procesiram.
- Koliko je bilo na kraju?
- 3:29:08.
- Da li me zezaš?
- Ne hahahaha.
Šaljem poruke svima da sam ok.

I zaista, prvi put posle Berlina ne osećam se kao isceđena krpa, nego kao apsolutni pobednik.

Zavisnost od tog osećaja.
Zavisnost do kraja života.