Ja sam mislio
na Berlin

U kukanju svim trkačima koje poznajem, moj drug Pavle mi je rekao - pa dobro, uvek možeš da se prijaviš preko Keti - i time mi otvorio potpuno novi svet.
Tour operatori, najlakši način za učestvovanje na major maratonima. Komunikacija sa Keti i Srećkom je brza i besprekorna. Wizz Air uvodi direktnu liniju Beograd-Berlin. TO JE ZNAK! Prijavljen!

***

29. mart, deset dana nakon Limasola. Prvi put nakon svog prvog maratona izlazim na trčanje, očekujem - naravno - jedan jako ozbiljan nivo, jer ja sam sada maratonac. Međutim, dešava se sve suprotno. Puls je 20 otkucaja veći nego što bi trebalo, a fokus je na nuli. Dosadno mi je, nisam prisutan, naporno mi je, mrzi me.
Potpuno razočarenje.
Da li sam ispunio neki cilj trčanjem maratona, pa sam zato demotivisan? Da li sam se onom nenormalnom trkom ispraznio do te mere da nema više ničega u meni? Ne znam, ali osećam da sam otišao formom unazad na sam početak.

April - pokušavam da dođem sebi. Ne ide (hvala ti, kume, na svim zajedničkim trčanjima po Nemačkoj). Prva visinska iteracija. Na jedvite jade 15km krajem meseca.

Maj i jun - skoro identični. Tek krajem juna osećam da lagano krećem napred.

Jul - ostalo je još 12 nedelja do Berlina. Taman. Štampam 'Adidas Manchester marathon intermediate 12-week training plan' - i tako su počele zvanične pripreme:
- 50-ak trčanja, i blizu 600 pretrčanih kilometara
- trčao sam u 1 popodne na 40 stepeni
- u 2 noću sa taksistima, manijacima i vojnicima
- u 7 ujutro
- uz superćelijsku oluju
- uz klasičnu oluju
- na planini, na moru, u šumi, u gradu
- sa beloglavim supovima i lisicama
- kad mi se užasno spavalo
- kad me je sve bolelo
Poslednje dve nedelje pred put ubilo me je nestrpljenje, u kombinaciji sa akumuliranim umorom.

***

Petak - Jovana i Uki me prate na aerodrom. Imam jaku moć vizualizacije onoga što me čeka u nedelju, i to mi konstantno tera suze na oči i otežava mi disanje.
Slećem u Berlin. Dobri, prelepi Berlin. Hotel. Sobe su za četiri osobe. Upoznajem Ivanu i Miloša, potom i Tijanu. Spoiler alert: svi moji cimeri su u nedelju značajno popravili svoj personal best.
Oni odlaze po učesnički paket, a ja krećem ka Bradenburškoj kapiji.
Zvanično otvaranje maratonskog vikenda. Predstavljaju se nekadašnji pobednici, potom nemačke zvezde, Amanal Petros i ostali, potom izlaze najveće zvezde predstojeće trke, Assefa, Kipruto, ... Eliud Kipchoge. Svetski rekorder, i možda najznačajniji maratonac ikada. Publika reaguje kao da je izašao Džeger (inače, sve zvezde koje su se predstavile odišu tolikom skromnošću da je veliko zadovoljstvo baviti se baš ovim sportom - jer je i dalje sport).
Jurim na drugi kraj grada, na tribinu NN Running Team-a. Gledam kratke dokumentarce, potom Patrick Sang priča o tome kako funkcioniše život i trening vrhunskih maratonaca. Uzbuđenje se vidi na svakom licu u bioskopskoj sali; tonem u udobno sedište i sada se već osećam kao deo nečeg zaista velikog, uvuklo me je skroz, greje me, svaki trenutak urezuje mi se u srce.

Subota - organizovano je zajedničko jutarnje rastrčavanje. Na putu ka palati Šarlotenburg upoznajem gomilu ljudi koji su došli preko istog tour operatora (ogromna ljubav za Jadranku, Brankicu, Jasmina, Ivanu, Biljanu, Nevena i ostale). Konačno upoznajem Keti i Srećka.
Trči se šest kilometara laganim tempom, jer nam ipak trebaju čitave noge i sutra. Cilj je na Olimpijskom stadionu. U celoj gužvi nisam razmišljao o toj činjenici, i tek pred samim stadionom shvatam. Olimpijski stadion. Berlin 1936. Izlazim na stazu, istu onu kojom je Džesi Ovens trčao. Prolazim pored iste one lože iz koje je firer gledao kako Ovens ruši san o nepobedivim nemačkim atletičarima. Uvek sam potpuno nemoćan pred takvim istorijskim artefaktima, ježim se, osećam energiju koju nosi ovo mesto. Spreman sam. Odlazim po učesnički paket. Spreman sam. Jedemo gomilu paste, krofne, štekamo banane za ujutro, ležemo. Ne mogu da zaspim, naravno. Ali spreman sam. Naravno da sam spreman.

Nedelja - svi ustajemo u sekundi. Doručak. Dobro je da smo zaštekali banane sinoć, jer sad su razgrabljene. Tost, kikiriki puter, banana - sveto trojstvo maratonskog doručka. Kafa. Gomila kafe. Trkači znaju zašto. Telefon - pun. Sat - pun. Čip - zakačen za pertle. Gelovi - u džepu. Slane perece - u kesici. Flašica vode - u drugom džepu. Ok. Krećemo ka Rajhstagu. Deluje da će vreme biti idealno za trčanje. Svi smo uzbuđeni do maksimuma. Samo da to pretvorimo u produktivnu energiju.

Organizacija je neverovatna. 48000 trkača, i svejedno sve uradite za par minuta. Gomila volontera pruža informacije. G block, that way, and then to the left. Tu se grlim sa Ivanom, mojom cimerkom, pre nego što se razdvojimo - pokidaj to, pa da slavimo!
Stojim i gledam par stotina metara trkača ispred sebe. Sa zvučnika kreće ‘Sirius’. Sada je uzbuđenje već neizdržljivo. 9:15. Sirena. Vatre. Najbolji su krenuli. Pomeramo se lagano napred. 9:40. Sirena. Vatre. Druga tura je krenula. Pomeramo se napred. Ja sam na samom početku svog bloka. Kamera je usmerena tačno na mene, i eto mog od-uva-do-uva keza petnaest sekundi na velikom video-bimu. 10:05. Sirena. Vatre. Osećam vrelinu. Prelazim startnu liniju, uključujem sat.
To je to.
Ja učestvujem na Berlinskom maratonu.

Iako je jako puno ljudi na stazi, to ne ometa trčanje. Već posle prvog kilometra uspostavljam svoj tempo. 5:25 pace, to me vodi ispod 3 sata i 50 minuta.
Podrška pored staze je neverovatna, duž cele staze su ljudi, gomila transparenata, viču vaše ime (postaje mi jasno zašto je ime napisano velikim slovima iznad broja). Okrepne stanice su na svaka 3km, i tu je najvažnije biti oprezan, jer je cesta mokra par stotina metara. Svaki put još pola minuta osećate kako se patike 'ne lepe' kako treba za asfalt. 5km. 10km.
Sve vreme se naizmenično kezim i puštam suzu. Ovo je previše lepo. Držim konstantan tempo. 15km. 20km. Razmišljam šta ću da radim kad posle tridesetog izgubim snagu. Sat vibrira na svaka dva minuta, moji najbliži me prate na zvaničnoj aplikaciji i šalju poruke podrške. Vreme je i dalje idealno za trčanje. 25km. Puls tek sad ide na 160. Dobro je. 30km. Ovo je momenat kada zaista počinje trka. I dalje sam ok. Da li je moguće da ovako školski izguram do kraja? 34km. Konačno se javlja pesimistični deo korteksa - ne mogu ja ovo još 45 minuta. Moram malo da usporim. Trčiš maraton u Berlinu, naravno da ne moraš. Još malo, još samo malo... Kriza prolazi posle desetak minuta. 37km. Procenjujem prolazno vreme. Biće oko 3:51-3:52. Šalju ljudi da me tako procenjuje i aplikacija. Pa dobro, kao da mora ispod 3:50, opet je to 8-9 minuta bolje od prvog puta. Mora. Znaš i sam da si naručio graviranje medalje. Nerviraće te. Mora. Počinjem da ubrzavam. 40km. Pace je sada oko 5:00. Puls još nije došao do 180. Još malo, još malo. Skretanje. Još jedno skretanje.
Eno je. Eno je kapija.
Ovde je tri puta više ljudi. Prolazim kroz Bradenburšku kapiju, još 350m, ubrzavam koliko god mogu, KRAJ!

Vadim telefon da vidim zvanično vreme, jer se ono na semaforu dosta razlikuje. 3:49:42. Upao sam ispod 3:50 za 18 sekundi. Počinjem da se smejem naglas. Tražim cimere kroz aplikaciju. Svi su popravili PB (kumulativno, soba je popravila vreme 38 minuta). Medalja. Prolazim dalje, uzimam vodu i bananu, sedam na trotoar da se bar malo istegnem i da se javim svima. Tek kada sam pokušao da ustanem shvatam koliki sam napor uložio, posebno na kraju. Sedi još malo. Deset minuta. Deluje da sam sposoban da konačno odem po taj pončo.

Ustajem, krećem, i sad me stiže. Džabe se suzdržavam, suze svakako idu. Istrčao sam Berlinski maraton. Istrčao sam Berlinski maraton. Ispod 3:50.
Pončo. Graviranje medalje. Srećem cimere. Opšta sreća, fotkanje, idemo na metro. Pivnica je, srećom, blizu hotela.

Ponedeljak - Miloš i ja pijemo kafu u blizini Bradenburške kapije. Listamo Tagesspiegel. Kipchoge nije oborio svetski rekord, ali je postao prvi koji je pet puta pobedio na ovom maratonu. Assefa je oborila svetski rekord, i to više od dva minuta. Učestvovali smo u istorijskoj trci.
U specijalnom dodatku smo izlistani svi, sa imenima i vremenima.
Kako se osećamo?

Kao zvezde.