No human
is limited

April 2024.
Prošlo je nekoliko dana otkako sam se vratio iz Roterdama, i panika da ću se opet povrediti konačno popušta. Na WhatsApp grupi Milanovi trkači sve vreme pričaju o pripremama za Beogradski maraton. Ja se pomalo nerviram što nisam deo tog masovnog uzbuđenja.
Ali, kako se često dešava u životu, neke stvari se nameste tačno onako kako treba.
Milan šalje poruku - da li bi neko hteo da ide na deset kilometara kao pratnja devojci koja vozi tricikl jer ima cerebralnu paralizu?
Javljam se odmah, ni ne sluteći da ću upoznati osobu zbog koje ću zaista, po prvi put, shvatiti šta znači da nijedan čovek nije ograničen.

Dogovaram se sa Jelenom, Zojinom mamom, da se nas troje vidimo uživo pre trke, što i činimo u subotu.
Stižem i vidim devojku koja je neverovatno puna života, i koja sve vreme vozi tricikl tamo-amo po (za saobraćaj zatvorenoj) Kralja Milana.
Odjednom mi bilo koji moj problem deluje potpuno beznačajno. Zoja je heroj. Jelena je heroj. Ne mogu da zamislim koliko im je ponekad teško, koliko je svaka prosečna životna situacija njima komplikovanija, koliko je snage bilo potrebno prethodnih sedamnaest godina da budu tako vedre i pozitivne. Sve što trenutno želim jeste da Zoji sutrašnji dan zauvek ostane u glavi kao potvrda njene snage.
Pričam joj o tome kako izgledaju velike trke. Kakav je doživljaj kad u Berlinu masa ljudi viče tvoje ime i daje ti podršku. Kako je veliko kad na trci pobediš sam sebe, i kako posle toga više nikada nema nazad. Pričam o svemu što mislim da je motivišuće.
Dogovorili smo sve u vezi sa doručkom, taktikom na trci, logistikom.
Idem kući sa kombinovanim osećajem ogromne sreće i knedle u grlu.

***

28. april.
Beogradski maraton.
Nas dvoje krećemo u najsporijoj grupi trkača da bismo izbegli guranje na startu, što nam prvih par kilometara pravi problem jer sve vreme moramo da obilazimo ljude - od kojih većina nosi slušalice. Moja uloga postaje da budem lik koji ide ispred Zoje i tapka ljude po ramenu - izvinite, može samo malo?
Sve vreme se šalimo, zabavno nam je.
Usput Zoja dobija ogromnu podršku od publike koja je zove po imenu i tapše, ali i od drugih trkača. Vidim koliko joj to znači, i potpuno, potpuno razumem.
We can be heroes, just for one day.
Neosetno dolazimo do pola trke. Zoja se iskreno rastužila što će ovo tako brzo proći. Snimamo video da javimo Jeleni da smo dobro.
Brankov most.
- Eto nas još malo, sad su uzbrdice, ali posle njih sledi znaš već šta - medalja.
Zoja ne pokazuje znake umora.
Završavamo. Zojina prva trka - i prva medalja.
Sedimo na kafi sa njihovim prijateljima i sumiramo utiske, ali Zoja nije tu psihički. I potpuno mi je jasno šta se u toj glavi zbiva. Dobrodošla u sektu.

***

Da.
Potpuno mi je jasno.
Znam kako takve stvari otključaju neke čudne fioke u glavi. Nekoliko dana nakon svog prvog polumaratona, meni je odjednom sazrela misao da promenim posao, nakon deset godina. A posle maratona razne druge velike odluke.
Zato me nimalo nije začudio uragan važnih dešavanja u Zojinom životu, koji je usledio nakon trke.

Nagrada fondacije Heroji Beogradskog maratona.
Još par trka na sedam i deset kilometara.
Nekoliko televizijskih gostovanja.
Predavanje koje je održala budućim fizioterapeutima.
Odlazak u Ameriku u organizaciji SSOSIB-a, sva sportska takmičenja, poznanstva, i ogromno iskustvo kakvo takav put donosi.

A ja, ja sve vreme imam privilegiju da to pratim iz prvog reda. Jer, kada podelite tako važan životni momenat sa nekim, onda zaista postanete prijatelji. Samim tim, nije me iznenadila poruka koju sam dobio tokom leta.
- Ja na tebe računam na 21km.
- To se podrazumeva.

***

Prijavljeni smo za trku 11. februara.
- Obećala sam sebi da tih 21 mora da bude sa tobom.
Dogovaramo okvirno plan priprema, koliko da vozi, kako da povećava kilometražu. Naredna dva meseca redovno dobijam izveštaje posle svakog treninga.

4. april, Zojino punoletstvo. Očekivano, punoletstvo je najmanje u fokusu. Slikanje je sa prošlogodišnjom medaljom oko vrata. Sve vreme svi pričamo o nedelji - postoje dva ivičnjaka gde će možda biti neophodna pomoć, da li ćemo praviti pauze, gde nas čeka fizioterapeut ako bude potrebno, i sve drugo čega se setimo. Upoznajem Jelenu iz SSOSIB-a, koja je najzaslužnija za sve što se Zoji dešava prethodnih meseci. Retko posvećena i iskrena osoba, sa bogatim atletskim iskustvom.
Ok, spremni smo. Čekamo nedelju.

***

6. april.
Jovana me dovozi dokle je moguće, stižem peške ispred Skupštine, lagano se zagrevam. Iako je jutros provejavao sneg, sada je već mnogo lepše vreme, idealno za trčanje.
Zoja stiže sa mamom i bratom. Srećem Jadranku, potom i Anastasiju. Uvek se namesti da vidim ljude koje volim, čak i među 14000 trkača.
Ulazimo u startnu zonu. Srećem i Aleksu.
Najbrža grupa uskoro kreće. Spiker podiže atmosferu tako što nekoliko puta pita - da li ste spremniii?
- Čekaj, ne vičemo sad mi, nije naš red da budemo spremni.
Druga grupa. Treća. Sad i mi vrištimo - jesmo, kapetane!
Start.
Posle par minuta konačno prolazimo startnu liniju.
- Hej, to je to, učestvujemo, uživaj, uskoro ćeš kukati da je prebrzo prošlo.
Osmeh od uva do uva.
Beogradska i Nemanjina.
- Znaš već da neće sve vreme biti ovako. Ali, da se dogovorimo odmah, kad vidimo fotografa smejemo se koliko god da bude teško.
Prilazimo Brankovom mostu. Prvi uspon. Srećom, uspevamo bez velikih komplikacija da se popnemo na most, uz povremeno vikanje i tapkanje ljudi da nam oslobode prolaz.
Sišli smo sa mosta i sad idemo po Novom Beogradu. Pored nas je mama koja gura bebu u kolicima.
- Svaka čast, uživa bebac?
- Ne baš toliko, sad se smirio, na početku je plakao.
Ćaskamo još par minuta. Saznajem da joj cela porodica trči, pa se i sin navikava na vreme.
Zoja ne propušta priliku da baci pet svakom detetu koje stoji pored puta. Zasad sve ide ok, proveravam na svakih desetak minuta, nema umora ni u tragovima.
- Samo da znaš da smo skoro na pola trke.
- Stvarno? Opet mi brzo prošlo.
- Naravno, kad nam je zabavno.
Stižemo blizu FDU, ovde nam je prvi ivičnjak. Ima i spušteni deo, prolazimo bez potrebe za ustajanjem ili pomoćnicima.
- Ih, bre, Jelena nas naplašila a ovo uopšte nije ivičnjak.
Nastavljamo. Neko nas pozdravlja. Nataša.
- Hajde da vas slikam zajedno.
- Može, ekstra, hvala ti i srećno.
Kad smo već stali koristimo priliku da popijemo vodu na miru.
I drugi ivičnjak je kao i prvi.
- Eto, sad smo sve potencijalne probleme rešili.
Penjemo se na most na Adi. Uzano je i velika gužva, a većina ljudi nosi slušalice.
- Moramo baš da vičemo i da ih sklanjamo, veruj mi, manje se tako umaramo nego da stajemo na ovakvoj uzbrdici.
Prešli smo most i sad se preko njega vraćamo. Na drugoj polovini Zoja koristi nizbrdicu i ubrzava prilično. Dajem sve od sebe da je pratim, mada nije baš lako.
Dalje, ka Brankovom mostu. U Milentija Popovića srećem Dražena. Osećam da Zoja usporava, iako je trenutno ravno.
- Popij sad još malo vode, posle će te mrzeti da staješ zbog toga.
Približavamo se mostu, i osećam da joj je sad već prilično teško.
- Hajde, sad te možda sve boli, ali to je fizička bol, proći će za pola sata, a osećaj uspeha će ti ostati zauvek. Usporićemo malo ako treba, ali da znaš da smo već na 18km. Sećaš se od prošlog puta koliko brzo posle mosta stižemo na cilj.
Vidim da kriza prolazi. Brankova uzbrdo, opet uzano, malo pomažem, probijamo se nekako, skrećemo desno.
Opet srećemo mamu sa kojom smo ćaskali po Novom Beogradu.
Kneza Miloša. Spiker na razglasu pet puta govori - idemo Zojaaa! Ovde moram baš da pomognem, nabijam puls na 180 ali izvlačimo.
- Hej, još dva minuta, gotovo je, uživaj u poslednjih 400m.
To i čini. Baca pet svim redarima pored puta. Nasmejani smo. Ubrzavamo.
Cilj.
Prolazimo par metara nakon linije.
- Stani bre ovde. Ej, jesi svesna šta si upravo uradila?
Grlimo se. Zoja počinje da plače. Jelena je pored, snima nas i viče - eeej, nema suza.
Kako misliš nema suza, pa ovo je jedina normalna reakcija trenutno.
Medalja. Prelepa je.
Izvlačimo se kroz gužvu, i tražimo kafić sa dovoljno slobodnog mesta za ceo Zojin tim.
Ona srećno vozi tricikl po Dečanskoj tamo-amo, kao onog dana kad smo se upoznali. Kao da nije prošla polumaraton malopre.

I već znam da će uskoro isto tako isplanirati i 42. I da će uraditi sve što poželi.

Jer - no human is limited.